МА КО ТЕ ПИТА

„Туча радикала!” главни је, огроман наслов објављен прекјуче на првој страни „Газете”, (с поднасловом: „Тома Николић сеу ноћи када је дао оставку жестоко сукобио са Немањом Шаровићем, Вучић их једва раздвојио”), који најављује текст на целој трећој страни.

А на тој, трећој страни пише да туче на колегијуму СРС-а није било.

Ради се, о „инциденту” који је „замало прерастао у тежи физички сукоб”. Шаровић је, наиме, „до те мере успео да изнервира Николића (...) да је овај устао са столице и кренуо на њега”. Сви чланови колегијума су устали да их зауставе, а међу њима „најприсебнији” био је Александар Вучић.

Не само да није било туче, испоставило се, већ се њих двојица ни дотакли нису.

Да ли се читалац, који је купио „Газету” да би читао о тучи, осећа превареним?

У „Пресу”, на пример, главни наслов и најава на насловној страни гласи „Мафија прети Томиној породици” дочим на шестој страни тај наслов је преиначен у „’Шешељевци’ претили Томиној породици?!” Произилази да сумње нема да је мафија та која прети (јер тај наслов није под знаком питања) али откуда онда сумња да су то можда „шешељевци’’? Унутрашњи наслов доводи под сумњи онај са прве који би требало да је неспоран. А да се мисли да су „шешељевци’’ и мафијаши једно те исто, онда не би на једном месту било знака питања, а на другом не. (Можда се и мисли, али тако није написано.)

Цео текст се заснива на причи „блиског пријатеља породице Николић”. Он је, између осталог, испричао да је породица последњих пола године „под страшним притиском”. Једном приликом Т. Николићу су непознати телефонирали и рекли „да би било добро да његови синови и снаје опрезније прелазе улицу и да провере точкове пре него што негде крену колима”, док су други пут два набилдована ћелавца пришла његовој снаји и претећи поручили да „поздрави свекра Тому”.

Али, вратимо се првој страни „Газете” где је још једна најава. Најава текста на средњим странама којa гласи: „Дино Дворник се убио!”.

Ниједне новине, осим ове, нису тако нешто тврдиле. Говорило се о претпоставци да је хрватски певач можда попио више лекова, али да ће лекари рећи коначну реч. Уосталом, „Газета” је у излогу понудила нешто чега нема у радњи. Чак и њен наслов на средње две стране пориче онај са насловне и гласи: „Дино Дворник се предозирао?”.

Човек може узети више лекова намерно, да би се убио, или из незнања – да би му што пре било боље. Или грешком. А чак и да се заиста убио, таква чињеница се, због породице, не удара на звона.

Ма ко те пита.

„Ало!” је тако објавио „снимке оралног секса” Ј. Ж., водитељке која је својевремено учествовала и у „Великом брату”, уз назнаку: „забрањено за млађе од 18 година”.

У тексту између осталог пише да су је позвали у редакцију, показали јој слике и да је, не поричући да је на њима, све време понављала: „Не знам откуд ове фотографије”. И додала: „Не сећам се да сам се овако сликала”.

Притом је „плакала без престанка”.

Када је отишла кући, ,,...Исте вечери, нашег новинара је у више наврата звао Јеленин отац, који је говорио да му је ћерка све испричала и да ће он због тога тужити нашу редакцију. Ни то није било довољно, већ нас је после тога позвао човек који се представио као ,њен ујак из Црне Горе’, који је отворено претио нашем новинару да ће га ,његови људи тражити по Београду’ ако снимак буде објављен! ” – пише „Ало!”.

Фотографије направљене мобилним телефоном, без њеног знања, ипак су, прекјуче, објављене. Уз навођење њеног пуног имена и презимена.

Да ли је то слoбода новинарства и да ли је то новинарство и да ли се људи који су ово објавили могу назвати новинарима, а хартија на којој је штампано, да ли се може назвати – новинама?

Приватна, интимна ситуација, каквих је безброј, износи се у јавност само зато што је на њој широј јавности познат лик. Да би се удовољило болесној знатижељи онима који воле да вире кроз кључаонице. Онима који ће то већ сутра заборавити, јер ће бити преокупирани неким другим сличним призором, не помишљајући да су – сви скупа – можда сасвим упропастили један живот. Или, у најмању руку, нанели бол породици и многим другима.

Ма кога је то брига.

А друга је прича када се такви снимци праве циљано да би били објављени и да тако на актере буде скренута пажња јавности од које живе. Као што је друга прича и назнака о „забрани за млађе од 18 година”. Као спрдња и безочно исмевање малаксалих, најчешће јалових покушаја да се на младе колико-толико утиче васпитно.