Чудо живота наспрам баналности

Уметност Жолта Ковача доноси нам запитаност о томе где заправо живимо и шта нам се дешава, али он то чини на један питак начин, уз трачак ведрине, најпре колоритни. Том његовом приступу имаћемо прилику да сведочимо од вечерас, у крагујевачком простору Галерије Рима, у којој се у 19 сати отвара његова изложба „Глупе слике 4: Деца глупих слика”.

О чему је реч, питате се, уколико већ нисте упознати са делом његовог опуса познатијим као серијал „Глупих слика”. Наиме, најновија група радова, која ће пред публиком бити до 12. јуна, четврти је по реду део пројекта у наставцима иницираног серијом „Глупе слике” из 2008-2009, а након прошлогодишњег „Повратка глупих слика” и „Још повратка глупих слика”. Овом групом апстрактних радова – изведеним спрејом на алуминијуму, платну или папиру, чиме симулира и на први поглед банализује тип сликарства који је донео револуцију у тој уметничкој области – Ковач наставља промишљања феномена баналности као означитеља животне свакодневице савременог човека на различитим нивоима.

„Данашња реалност, умногоме профилисана деловањем медија и интернета преплављена је допадљивим али површним садржајима, нудећи савременом конзументу проток информација без дубљег смисла. Поједностављеним апстрактним композицијама, Ковач постиже и преноси утисак површног и бесадржајног који нам се свакодневно сервира кроз медије”, наводи Мирослав Карић, аутор текста у каталогу изложбе. Свођење на форму без садржаја јесте и у случају „Деце глупих слика” заправо уметничка стратегија, а артикулишћи баналност као концепт и поступак стварања својих слика које отворено нуди публици као „глупе”, Ковач провоцира посматрача да преиспита појмове глупог и баналног, те да лоцира њихова истинска места и изворе у сопственој стварности.

Ковач (Панчево, 1975) магистрирао је на Факултету ликовних уметности у Београду 2002, где је и докторирао 2016, а приредио је 29 самосталних изложби и учествовао на стотинак групних изложби у земљи и иностранству. Ради као професор струковних студија на Академији техничких струковних студија Београд, суоснивач је интернет магазина за савремену уметност „Супервизуелна”, а свирао је и бас гитару у групи „Јарболи”. У разговору који смо водили пред почетак изложбе, аутор нам прво говори о томе шта је уопште инспирисало наслов целог серијала, као и сам концепт:

– Директна идеја за називе потиче од назива албума Френка Запе. Легенда каже да је у једном моменту неко рекао Запи да не зна да свира гитару. Његово одговор су била три инструментална албума издата маја 1981. под називима „Shut Up ‘n Play Yer Guitar”, „Shut Up ‘n Play Yer Guitar Some More”, „Return of the Son of Shut Up ‘n Play Yer Guitar” на којима он углавном бесомучно солира. Поред тога, паковање изложбе у наставке је такође позајмљено из популарне филмске културе у којој често имамо серијале филмова, па отуд и идеја да се и називи на тај начин конципирају.

Наш саговорник, даље, наставља објашњавајући нам шта разликује све четири поставке:

– Свака нова изложба у серији доноси нешто ново, макар мало је другачије у односу на претходну. Друга и трећа су донеле нови визуелни израз прикладнији моменту и времену које је протекло од прве изложбе. Ту су биле и интервенције на зиду галерије или на стубовима у простору галерије. Глупе слике су тако изашле са платна или папира у спољашњи свет. У овом четвртом наставку израз је сведен на један траг спрејем на папиру малог формата. То сада више није мрежа трагова која гради структуру, композицију, систем, већ је израз сведен на „јединичну глупост”, на један траг, на појединачне елементе колективне глупости.

Ковач додаје да је радећи ова дела имао на уму и концептуалну уметност и минималистичко сликарство и апстрактно сликарство и сликарство геста, и дадаизам на крају крајева (или почетку почетака), те покушава да сажме све ове традиције сликарства и приступе уметности у израз одговарајући савременом тренутку. Он се пита која је позиција сликарства данас, када су сви велики покрети прошли, као и вера у значај сликарства као потраге за „истином” и „лепим” и разумевања уметности као „узвишене делатности”.

– Сведочимо и потпуној монетизацији и комодификацији уметничког дела као луксузног објекта високе културе која служи увећању престижа или лукративном улагању са циљем накнадне препродаје. За сликарство не можемо више да кажемо да је извор нових идеја и радикалних или револуционарних погледа на свет. Шта онда преостаје уметнику који и даље има потребу да боју ставља на платно – пита се Ковач, који има шта да нам каже и о лајтмотиву серијала:

– Глупе слике су глупе зато што настају у времену када делује да глобална цивилизација губи трку сама са собом, идеју куда треба да иде и вредности и значења која треба да задржи или одбаци. Чини се да живимо неко „глупо” време, свесни изазова који су пред нама, али без снаге или воље да се са изазовима суочимо. То суочавање би подразумевало промену визуре, промену начина живота, а најпре промену вредности у које (не)верујемо. Међутим, суморни поглед на свет не обавезује „Глупе слике” да буду исте такве, напротив. Глупе слике су колоритне, лаке, једноставне, атрактивне и можда духовите. Можда ту и лежи одговор на питања која слике постављају: слике треба да величају радост и чудо живота.