Čudo života naspram banalnosti

Umetnost Žolta Kovača donosi nam zapitanost o tome gde zapravo živimo i šta nam se dešava, ali on to čini na jedan pitak način, uz tračak vedrine, najpre koloritni. Tom njegovom pristupu imaćemo priliku da svedočimo od večeras, u kragujevačkom prostoru Galerije Rima, u kojoj se u 19 sati otvara njegova izložba „Glupe slike 4: Deca glupih slika”.

O čemu je reč, pitate se, ukoliko već niste upoznati sa delom njegovog opusa poznatijim kao serijal „Glupih slika”. Naime, najnovija grupa radova, koja će pred publikom biti do 12. juna, četvrti je po redu deo projekta u nastavcima iniciranog serijom „Glupe slike” iz 2008-2009, a nakon prošlogodišnjeg „Povratka glupih slika” i „Još povratka glupih slika”. Ovom grupom apstraktnih radova – izvedenim sprejom na aluminijumu, platnu ili papiru, čime simulira i na prvi pogled banalizuje tip slikarstva koji je doneo revoluciju u toj umetničkoj oblasti – Kovač nastavlja promišljanja fenomena banalnosti kao označitelja životne svakodnevice savremenog čoveka na različitim nivoima.

„Današnja realnost, umnogome profilisana delovanjem medija i interneta preplavljena je dopadljivim ali površnim sadržajima, nudeći savremenom konzumentu protok informacija bez dubljeg smisla. Pojednostavljenim apstraktnim kompozicijama, Kovač postiže i prenosi utisak površnog i besadržajnog koji nam se svakodnevno servira kroz medije”, navodi Miroslav Karić, autor teksta u katalogu izložbe. Svođenje na formu bez sadržaja jeste i u slučaju „Dece glupih slika” zapravo umetnička strategija, a artikulišći banalnost kao koncept i postupak stvaranja svojih slika koje otvoreno nudi publici kao „glupe”, Kovač provocira posmatrača da preispita pojmove glupog i banalnog, te da locira njihova istinska mesta i izvore u sopstvenoj stvarnosti.

Kovač (Pančevo, 1975) magistrirao je na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu 2002, gde je i doktorirao 2016, a priredio je 29 samostalnih izložbi i učestvovao na stotinak grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Radi kao profesor strukovnih studija na Akademiji tehničkih strukovnih studija Beograd, suosnivač je internet magazina za savremenu umetnost „Supervizuelna”, a svirao je i bas gitaru u grupi „Jarboli”. U razgovoru koji smo vodili pred početak izložbe, autor nam prvo govori o tome šta je uopšte inspirisalo naslov celog serijala, kao i sam koncept:

– Direktna ideja za nazive potiče od naziva albuma Frenka Zape. Legenda kaže da je u jednom momentu neko rekao Zapi da ne zna da svira gitaru. Njegovo odgovor su bila tri instrumentalna albuma izdata maja 1981. pod nazivima „Shut Up ‘n Play Yer Guitar”, „Shut Up ‘n Play Yer Guitar Some More”, „Return of the Son of Shut Up ‘n Play Yer Guitar” na kojima on uglavnom besomučno solira. Pored toga, pakovanje izložbe u nastavke je takođe pozajmljeno iz popularne filmske kulture u kojoj često imamo serijale filmova, pa otud i ideja da se i nazivi na taj način koncipiraju.

Naš sagovornik, dalje, nastavlja objašnjavajući nam šta razlikuje sve četiri postavke:

– Svaka nova izložba u seriji donosi nešto novo, makar malo je drugačije u odnosu na prethodnu. Druga i treća su donele novi vizuelni izraz prikladniji momentu i vremenu koje je proteklo od prve izložbe. Tu su bile i intervencije na zidu galerije ili na stubovima u prostoru galerije. Glupe slike su tako izašle sa platna ili papira u spoljašnji svet. U ovom četvrtom nastavku izraz je sveden na jedan trag sprejem na papiru malog formata. To sada više nije mreža tragova koja gradi strukturu, kompoziciju, sistem, već je izraz sveden na „jediničnu glupost”, na jedan trag, na pojedinačne elemente kolektivne gluposti.

Kovač dodaje da je radeći ova dela imao na umu i konceptualnu umetnost i minimalističko slikarstvo i apstraktno slikarstvo i slikarstvo gesta, i dadaizam na kraju krajeva (ili početku početaka), te pokušava da sažme sve ove tradicije slikarstva i pristupe umetnosti u izraz odgovarajući savremenom trenutku. On se pita koja je pozicija slikarstva danas, kada su svi veliki pokreti prošli, kao i vera u značaj slikarstva kao potrage za „istinom” i „lepim” i razumevanja umetnosti kao „uzvišene delatnosti”.

– Svedočimo i potpunoj monetizaciji i komodifikaciji umetničkog dela kao luksuznog objekta visoke kulture koja služi uvećanju prestiža ili lukrativnom ulaganju sa ciljem naknadne preprodaje. Za slikarstvo ne možemo više da kažemo da je izvor novih ideja i radikalnih ili revolucionarnih pogleda na svet. Šta onda preostaje umetniku koji i dalje ima potrebu da boju stavlja na platno – pita se Kovač, koji ima šta da nam kaže i o lajtmotivu serijala:

– Glupe slike su glupe zato što nastaju u vremenu kada deluje da globalna civilizacija gubi trku sama sa sobom, ideju kuda treba da ide i vrednosti i značenja koja treba da zadrži ili odbaci. Čini se da živimo neko „glupo” vreme, svesni izazova koji su pred nama, ali bez snage ili volje da se sa izazovima suočimo. To suočavanje bi podrazumevalo promenu vizure, promenu načina života, a najpre promenu vrednosti u koje (ne)verujemo. Međutim, sumorni pogled na svet ne obavezuje „Glupe slike” da budu iste takve, naprotiv. Glupe slike su koloritne, lake, jednostavne, atraktivne i možda duhovite. Možda tu i leži odgovor na pitanja koja slike postavljaju: slike treba da veličaju radost i čudo života.