​Под хладним оком камере

Да ли филмско и телевизијско насиље може да утиче на друштво, да подстакне, па и инспирише злочин? На ову тему урађено је небројено много истраживања, и њихов закључак је по правилу сличан: директан утицај не може се доказати, али се може проблематизовати опсесија темом насиља и стварање амбијента у коме је оно приказано као забава и пролази без озбиљне моралне осуде и правних консеквенци, како у фикцији, тако, нажалост, и у збиљи.

Савремена слика филмског насиља везује се најпре за Нови Холивуд и шокантне призоре дочаране модерном естетиком брзих резова и крупних планова, али и драматургијом која симпатичне, физички допадљиве јунаке и њихове емотивне трауме чини опасно блискима публици, и онда када су они насилници или убице. У оквирима ауторског филма Бони и Клајд (1967) Артура Пена и Дивља хорда (1969) Сема Пекинпоа данас су класика филмске бруталности, коју у новије време следе Рођени као убице Оливера Стоуна и Петпарачке приче Квентина Тарантина (оба из 1994), уз низ других остварења. Посебно ужасан доживљај могу дати хорор филмови, они екстремнији укључују разраду патолошког насиља. У акционим и ратним филмовима и серијама оружано насиље и страдање се пак подразумева. Физичко и психолошко насиље у цивилним условима и обичном животу, издваја се пак као посебна филмска тема, која по правилу садржи драму и друштвену критику.

Жеђ за насиљем и савремени уметнички филм

Крај 20. и почетак 21. века донео је и превредновање теме насиља у савременом уметничком филму. Суптилна психолошка анализа починитеља, минималистички, стил објективног реализма и натурализма подигли су разумевање феномена насиља, укључујући и насиље међу младима, на један виши ниво. Теме масовних убистава која су извршили неприлагођени или идеолошки залуђени појединци, доспеле су на филм преко реалности, коју су, у скорој прошлости, широм света обележила и трагична „школска убиства”.

Амерички Коломбајн (Жеђ за насиљем), документарац Мајкла Мура из 2002. и играни Слон Гаса ван Санта из 2003. инспирисани су истим догађајем: масакром у средњој школи Коломбајн у Колораду, САД, из 1999. Док се Мајкл Мур у Оскаром награђеном остварењу фокусира на позадину догађаја и јавну дебату о оружју, институционално насиље, медије и климу страха, Ван Сант се усредсређује на сам догађај. Елегантним минималистичким режијским стилом, овај аутор даје пажљиву реконструкцију збивања, у којој много простора оставља за анализу специфичне психологије тинејџера, оптерећених достизањем идеалне слике себе, чије дане испуњава наизменично смењивање окрутног такмичарског духа и узајамне блискости, сневање, досада и потпуна отуђеност од стварног света, реакција емоционалне тупости. Мајсторском вивисекцијом Ван Сант истиче дијалектику рањивости и окрутности протагониста, рафинирани и вулгарни аспект њихове лепоте, жаоку припреманог злочина као клицу која оживљује њихов успавани, видео-игрицама и дигиталним сликама подштапани свет, уз пратњу контемплативне класичне музике (Златна палма за режију, награда Цезар).

Лари Кларк, чија је рана фотографска каријера у САД с призорима наркоманије из предграђа и експлицитних сцена из омладинског живота на маргини утицала на Ван Санта и Мартина Скорсезеа, у више филмова бави се проблемима савремене омладине, укључујући радикалну поетику и теме (Деликвенти, Насилник, Кен Парк, Марфа). У изванредном Шта има, Рокери? (2005), који одликују супериорно обликована фотографија и филмски простор, беспрекорни реализам у визури, ритму филма и природној игри натуршчика потпора је драматуршкој анализи васпитања младих у духу класних разлика и њихове емотивне запостављености на нивоу читавог друштва. Расна тензија и нетрпељивост од стране одраслих ескалира у насиље над тамнопутим младићима-дечацима пореклом из Салвадора и Гватемале, који већ у сопственом кварту беже од насилника. Убица детета је нарцисоидни, бездушни филмски редитељ – што је додатна порука филма.

Норвешки режисер Ерик Попе (Осло трилогија, Краљев избор) аутор је филма о терористичком масовном убиству у омладинском кампу на острву Утеја, Утеја: 22 јули (2018). У реконструкцији најсмртоноснијег злочина извршеног од једне особе у модерној историји, с више десетина мртвих, ауторска екипа се одлучује за форму докудраме, градећи сценаристичку причу од укрштених исказа преживелих. У фокусу је храбра девојка Каја, која у срцу пуцњаве настоји да пронађе и спасе своју млађу сестру Емили. Документаристички реализам ратне логистике, стварни утисак пуцњаве за страдалнике и њихово хаотично кретање, контрастиран је мелодрамском мотиву жртве из љубави и катарзе која стиче хришћански смисао наде и искупљења.

Лична патологија детета-убице

Бенијев видео (1992) Аустријанца Михаела Ханекеа модерни је класик на ову тему. Аскетски реализам, репетитивна форма и хладно око камере језик су којим аутор описује унутарње стање јунака, дечака из богате породице лишеног емотивних интеракција и саосећања, који дане проводи уз, данас старинске, видео-игре. Поистовећујући видео-насиље са игром, Бени убија девојчицу, што остаје забележено на видео-снимку. Отац и мајка, бринући о имиџу породице, задовољни што нема сведока, помажу у чишћењу куће и заташкавању убиства, што постаје метафора понашања естаблишмента према историјском фашизму и модерном ратном злочину. Ханеке је критичар друштвеног насиља заснованог на прикривеном фашизму, расизму, мржњи и обесправљености рањивих група, укључујући слуге, бескућнике, мигранте и женску децу, у опомињућим делима Непознати код (2000), Бела трака (2009), и другим. Тему невидљивог насиља унутар куће након Бенијевог видеа развија у хорор-трилеру Чудне игре из 1997, у коме два уображена младића, психопате, тероришу и убијају случајно изабрану породицу с децом.

Морамо да разговарамо о Кевину (2011) Лин Ремзи и аустралијски Нитрам (2021) Џастина Курцела с далеко већом уметничком слободом приступају проблему масовног злочина у цивилној средини. Укључујући хуманистичко наслеђе и културу емпатије у тумачење насиља, они покушавају да разумеју младог починиоца кроз саосећајни однос других, њима блиских ликова, према њиховој дисфункцији. Први филм, заснован на фикцији, садржи постмодерну визуелну естетику и стилизацију стварности, уз убедљиви наступ Тилде Свинтон као мајке дечака психопате. Неоромантични Нитрам слика поетску фигуру несхваћеног младића – Кејлеб Ландри Џонс освојио је награду за најбољег глумца у Кану 2021 – који жуди за пријатељством и постаје масовни убица. С научним натурализмом филм нуди индивидуално-психолошку генезу највећег масакра у модерној историји Аустралије 1996. у Порт Артуру, Тасманија.

Темељну анализу вршњачког насиља међу тинејџерима и децом понудио је недовољно запажен исландски кандидат за Оскара 2022. Предивна створења (Исланд/Данска, 2022) Гудмундур Арнад Гудмундсона. Погледом из више углова, по узору на Шекспира, филм приказује доминантне, наоко самоуверене дечаке-насилнике у предграђу Рејкјавика, да би нам потом открио да су они сами жртве насиља и свакодневних батина бездушних и пијаних очева. У једној од најпотреснијих сцена, од оца злостављани дечак-силеџија уцењен је и силован, док плаче, од стране локалних одраслих хулигана – најбољи друг га спасава – што отвара још страшније аспекте насиља над децом.

Постјугословенска сцена

Темом вршњачког насиља у Србији бавио се успешно Стеван Филиповић у филму Шишање (2010). Главни јунак, одличан ученик, приступа неонацистичкој банди скинхеда. Поред мене (2015) истог аутора обрађује заверу ћутања и хулиганизам. Теона Стругар Митевска урадила је реконструкцију страшног убиства међу тинејџерима као потиснуте колективне трауме у Када дан није имао име (Северна Македонија, 2017), док су о психолошком насиљу и дискриминацији међу тинејџеркама и тинејџерима у доба друштвених мрежа упечатљиво проговориле и македонске Сестре (2021) Дине Думе (Најбоља режија, Фест 2022), кратки играни Уста истине (Хрватска, 2018) Барбаре Векарић, Северни пол (С. Мак/Срб, 2021) Марије Апчевске (Кан 2021) и Сестре (Словенија, 2020) Кукле Кешеровић и Катарине Решек.