Заједнички ставови

Имам свој политички став али се трудим да га не истичем у први план, сматрајући да су неки постулати од заједничког интереса свих грађана. Тако на пример, по мом мишљењу, „круна покрива све”, како сам недавно насловио и објавио један чланак, инспиришући се грбом на нашој тробојци и одмах добио похвалу од ПОКС-а, иако нисам члан те странке. Као што се јасно види, на нашој тробојци круна доминира и то јасно говори, да под круну могу стати сви грађани, па зашто да не и социјалисти. Хоћу да подвучем да постоје неки веома важни ставови у нашој проблематичној садашњици, који су заједнички за све грађане Србије (Косово и Метохија – наше и готово). Имамо и других заједничких ставова: поштење, борба против насиља, простаклука, некултуре, незнања и тако даље.

Нажалост, политика нас раздваја у свему и свака партија има свој угао посматрања и оцењивања, дајући своја разрешења, такмичећи се међусобно, истичући своје предлоге као исправне, а друге као неисправне и погубне. Немамо решпекта, минимум толеранције да прихватимо оно што је боље, било од кога да долази.

Недавно је господин Вучић у излагању на телевизији, која су у последње време врло учестала, што је последица честих важних догађаја, трагичних и ужасних, рекао у једном моменту: „Да, ја јесам сељак и моји преци су то били. Шта има ту лоше?”

Вероватно је неко из опозиције, ко себе сматра повлашћеним Београђанином, оценио да је назвати неког „сељаком” увредљиво и тако је ту реч ставио на главу г. Вучићу. Тај неко је много погрешио. Прво, себе је унизио и означио као исправног, чистог, паметног, културног, супериорног, уздигнутог изнад осталих и тако даље. Друго, као такав сигурно је починио многе неправде, по својој недоличности и надмености.

Чисти образ је оно што треба да негујемо и да се прочишћујемо. Ту нам помаже наша православна вера, указујући нам где је прави и исправни пут. Тај образ не бира, да ли ће се саобразити на лицу сељака или грађанина. Па, ко је страдао скоро до свог истребљења и краја, за време балканских ратова, Првог и Другог светског рата? Велику већину српске војске су чинили сељаци, који су заједно са својим краљем и престолонаследником прошли голготу кроз смрзнуту Албанију. Имали су снаге и љубави да се победнички врате у Србију. Моја оба деда, један сељак, а други варошанин, вратили су се у Ариље. Поносим се њима. Ја свакако не бих издржао толика мучеништва, а не желим то исто ни својој деци и унуцима.

Зар се јасно не види тај златни обруч који је чврсто држао у заједништву наш народ, сељаке и грађане, заједно у трагедијама које су нас тако често сналазиле?

Да није било чистих образа, не би било ни златног обруча. Образа, који су били умивени славом, трпљењем, жртвама и победама правде и истине.

Е, ту смо слаби данас, када нам је и те како потребан тај обруч. Нађу се људи који вређају, шире мржњу, псују мајку председнику, јавно пред камерама, значи пред свим људима. Зар ти људи не виде како грозно изгледају?

Зар нам није чист образ идеал и спас од недаћа, које су нас снашле?

Ја мислим да јесте.

Мишо М. Младеновић,
академски сликар и писац, Београд