Одјек „крагујевачке каписле”

Какви су то мотиви или обавезе натерали пословодство „Застава Наменске” да се огласи у корист неких одредаба Нацрта закона о производњи наоружања и војне опреме, које предвиђају да ће српске војне фабрике моћи да покупују странци?

Јавност би свакако интересовало какав је став осталих чланица војне индустрије Србије, јесу ли усаглашена мишљења пре израде нацрта, је ли ова крагујевачка каписла аутентично њихова, политички исфорсирана или можда издвојена из неопходног консензуса за решавање судбине толико обећавајуће гране домаће индустрије.

Није споран већински удео државног капитала у свакој од тих шест фабрика („Прва искра”, „Застава Наменска”, „Крушик”, „Слобода”, „Милан Благојевић”, „Први партизан”) као ни могућност владе да учини шта год хоће са тим сегментом српске индустрије. Није споран ни утицај Министарства одбране, драстично еволутиван како у црној перспективи тих фабрика (претходна деценија), преконајаве сјајне будућности (прошла година), тако до актуелног ником јасног нацрта закона.

Најава залегања државе иза ови хфабрика и бајковите приче о могућностима „Југоимпорта” да пласира све што се произведе у земљи, а личи на војну џебану, деловали су као блага доза наркотика на прегаоце Барича, Крагујевца, Ваљева, Чачка, Лучана и Ужица. А онда је заједничко саопштење Министарства одбране и „Југоимпорта” о послу деценије (Ирак, 230 милиона евра) свима дигло адреналин.

Логично је отуд питање шта се то кључно у овој години (или у новој власти) променило по питању односа државе спрам војне индустрије. Шта је то што ни експертски, а ни кулоарски кругови не разумеју – да држава износи на тезгу оно у шта се донедавно клела и са чим је обећавала продор у многе армије. Има ли ту неке недоследности, игара испод жита, скривених државних интереса или је то, просто речено, само још један пријатељско-партнерско-понижавајући диктат из атлантског смера.

Нико разуман не противречи уносу свежег капитала у те фабрике. Али ваљало би видети под којим условима.

Посебно је питање шта мисли, и колико ће му се дозволити да мисли, директор једне од фабрика којој је ирачки уговор донео пуну двогодишњу упосленост капацитета. И то без шефа пословодства, рецимо из Брисела или надзорног органа из Вашингтона. А промовишући тај уговор деценије рекоше нам (у Министарству и „Југоимпорту”) да следе још већи и профитабилнији послови.

Треба рачунати и на чињеницу да се прљаве технологије, а војна индустрија је управо то, протерују из развијеног света па је можда ово својеврстан домаћи задатак новој влади да препакује неку од српских фабрика у руке каквог великог произвођача или дилера оружјем и муницијом. Зна се тако где је моћни „Хоукер” пребацио производњу подморничких и осталих акумулатора, а да „Молекулар” то исто намерава за свој хемијски асортиман.

Осамдесеткомпанија у Србији регистровано је за промет робе двоструке намене и све оне послују са овим фабрикама и беру добар профит, па није на одмет понудити просту рачуницу – да свака од њих положи по милион евра, плус „Југоимпорт” као владино мезимче једно 20, и ето капитала да Љујић, Андрић и остали директори реше сва уска грла у својим фабрикама. Уз посредну математику да можда ни толико не би сви скупа добили за „већински пакет”.

Са „Застава Наменском” је деликатнија ситуација – она му дође као својеврстан пилот пројекат државне моћи или немоћи да се доведе на жељени ниво профитабилности и синдикалног задовољства. Ирачки дил јој је донео израду неколико хиљада цеви и ваљда би требало да буду „послушни”. Лично не верујем да је директор Громовић овако громовито испалио своју подршку новом закону, а све меркајући да сад или никад каже оно што га мучи својим шефовима у влади и војсци. Или га је пословодство гурнуло на танак лед, па како му буде – потапшаће га неколико министара, а како ће проћи у свом сокаку то је већ његова мука.

војни коментатор