Odjek „kragujevačke kapisle”

Kakvi su to motivi ili obaveze naterali poslovodstvo „Zastava Namenske” da se oglasi u korist nekih odredaba Nacrta zakona o proizvodnji naoružanja i vojne opreme, koje predviđaju da će srpske vojne fabrike moći da pokupuju stranci?

Javnost bi svakako interesovalo kakav je stav ostalih članica vojne industrije Srbije, jesu li usaglašena mišljenja pre izrade nacrta, je li ova kragujevačka kapisla autentično njihova, politički isforsirana ili možda izdvojena iz neophodnog konsenzusa za rešavanje sudbine toliko obećavajuće grane domaće industrije.

Nije sporan većinski udeo državnog kapitala u svakoj od tih šest fabrika („Prva iskra”, „Zastava Namenska”, „Krušik”, „Sloboda”, „Milan Blagojević”, „Prvi partizan”) kao ni mogućnost vlade da učini šta god hoće sa tim segmentom srpske industrije. Nije sporan ni uticaj Ministarstva odbrane, drastično evolutivan kako u crnoj perspektivi tih fabrika (prethodna decenija), prekonajave sjajne budućnosti (prošla godina), tako do aktuelnog nikom jasnog nacrta zakona.

Najava zaleganja države iza ovi hfabrika i bajkovite priče o mogućnostima „Jugoimporta” da plasira sve što se proizvede u zemlji, a liči na vojnu džebanu, delovali su kao blaga doza narkotika na pregaoce Bariča, Kragujevca, Valjeva, Čačka, Lučana i Užica. A onda je zajedničko saopštenje Ministarstva odbrane i „Jugoimporta” o poslu decenije (Irak, 230 miliona evra) svima diglo adrenalin.

Logično je otud pitanje šta se to ključno u ovoj godini (ili u novoj vlasti) promenilo po pitanju odnosa države spram vojne industrije. Šta je to što ni ekspertski, a ni kuloarski krugovi ne razumeju – da država iznosi na tezgu ono u šta se donedavno klela i sa čim je obećavala prodor u mnoge armije. Ima li tu neke nedoslednosti, igara ispod žita, skrivenih državnih interesa ili je to, prosto rečeno, samo još jedan prijateljsko-partnersko-ponižavajući diktat iz atlantskog smera.

Niko razuman ne protivreči unosu svežeg kapitala u te fabrike. Ali valjalo bi videti pod kojim uslovima.

Posebno je pitanje šta misli, i koliko će mu se dozvoliti da misli, direktor jedne od fabrika kojoj je irački ugovor doneo punu dvogodišnju uposlenost kapaciteta. I to bez šefa poslovodstva, recimo iz Brisela ili nadzornog organa iz Vašingtona. A promovišući taj ugovor decenije rekoše nam (u Ministarstvu i „Jugoimportu”) da slede još veći i profitabilniji poslovi.

Treba računati i na činjenicu da se prljave tehnologije, a vojna industrija je upravo to, proteruju iz razvijenog sveta pa je možda ovo svojevrstan domaći zadatak novoj vladi da prepakuje neku od srpskih fabrika u ruke kakvog velikog proizvođača ili dilera oružjem i municijom. Zna se tako gde je moćni „Houker” prebacio proizvodnju podmorničkih i ostalih akumulatora, a da „Molekular” to isto namerava za svoj hemijski asortiman.

Osamdesetkompanija u Srbiji registrovano je za promet robe dvostruke namene i sve one posluju sa ovim fabrikama i beru dobar profit, pa nije na odmet ponuditi prostu računicu – da svaka od njih položi po milion evra, plus „Jugoimport” kao vladino mezimče jedno 20, i eto kapitala da Ljujić, Andrić i ostali direktori reše sva uska grla u svojim fabrikama. Uz posrednu matematiku da možda ni toliko ne bi svi skupa dobili za „većinski paket”.

Sa „Zastava Namenskom” je delikatnija situacija – ona mu dođe kao svojevrstan pilot projekat državne moći ili nemoći da se dovede na željeni nivo profitabilnosti i sindikalnog zadovoljstva. Irački dil joj je doneo izradu nekoliko hiljada cevi i valjda bi trebalo da budu „poslušni”. Lično ne verujem da je direktor Gromović ovako gromovito ispalio svoju podršku novom zakonu, a sve merkajući da sad ili nikad kaže ono što ga muči svojim šefovima u vladi i vojsci. Ili ga je poslovodstvo gurnulo na tanak led, pa kako mu bude – potapšaće ga nekoliko ministara, a kako će proći u svom sokaku to je već njegova muka.

vojni komentator