Цео живот на Сињајевини

Колашин – Цео век овде издижем. Скоро педесет година. На коњима сам допремала потрепштине за боравак у катуну. Није било лако. Најмање два сата од села Блатина па до у Сињајевину, односно у овај наш Коврчки катун, прича намседамдесетогодишња Боса Грандић у чијој се колиби једино још дими огњиште, греје црепуља под сачем и на веригама у котлу спрема храна.

„Е, сећам се, издизало се у планину на Видовдан са караванима коња. Жене завргну колевке на рамена, деца повезана на самаре, а око њих плетене торбе, котлови, каце и остало посуђе”, присећа се Боса док нам кува кафу на огњишту.

И нико не би поверовао да није много млађа. На ногама хитра као стрела. У колиби као у апотеци. Посуђе за бели мрс – сир и кајмак, сија. Чисти – миром миришу.

„Чим бисмо стигли у колибу, растоварили бисмо коње, узели секире и пошли да наберемо букових грана. Гране бисмо посложили уместо душека, а јастук би нам била веза која је плетена од вуне, налик на конопац”, док пирка у огањ цеди кроз зубе Боса.

И би кафа, са огњишта – као да пре тога бољу не писмо.

Није само код ове домаћице једино дим са огњишта остао њена посебност, већ је реч о планинки која никада није „из бела грла песму пустила”, док су около некада млади коло играли и певали. Живот то тако удеси. Можда би се грлу и дало, али срце не да.

„Ја у животу нисам запевала до данашњег дана. Било је седника и игранки. Велика ватра и коло до зоре. Било је пуно младих чобаница и чобана. Било је свега. Данас нема нико. Све се изменило. И гора, и вода, и камен. За народ, да не причам ...”, не хтеде даље Боса да набраја.

Не хтеде. Има и за то разлога као за непевање. Као да секиром скрати реч. Као да осећа да ће поново да грми. Плаши се тога. А ни силном јунаку није баш свеједно. Како тек њој да буде. И када муње запарају небом скокне до првих комшија. Понајпре код Бебе Ракочевић, која осим што чува мал, сакупља сир и кајмак, гаји и четири свиње. И код ове вредне планинке као „под конац”. Боса нам показује Бебино „мало насеље” од пар колибица – колиба за спавање, просторија за шпорет и спремање сира, просторија за чување сира, остава за ствари, штала, свињац.... И све стиже и ничим госта да натруни.

Није на госту да планинкама у мрс завирује а да пита није срамота. Види Боса да и то треба рећи. Вели, „године су сушне и кајмак скоро нико не купи и сада сир има прођу и продаје се из сурутке”.

„Много је пре био бољи мрс јер се сакупљао и чувао у посуђу од дрвета. Млеко се носило у дрвеној посуди – дебру. Све је било од дрвета – карлице за разливање млека и скидање кајмака, каблови за мужу, сиришњак, стап за прављење маслаца, каце за сир и скоруп. Једино су бакарни котлови били за варење варенике и спремање хране, вериге, сантрач, набраја нам Боса као да жели да од заборава отргне посуђе којега скоро више нигде нема. Тек каква је пита и хлеб испод сача, или готовац и качамак у котлићу са верига. Е, никад више.”

Колибе празне. Порушене. Вртаче без покривених сметова. Гувна обрасла у бљуштуру. Занемела. Једино се Боса присећа да су некада ту сваке године о Видовдану издизали Булатовићи, Пижурице, Меденице, Шуковићи, Ракочевићи, Радовићи, Грандићи, Обреновићи, Вујисићи, Ковијанићи, Крушчићи...

„Било је некада људи”, каже нам на растанку Боса.

Било. Шта би?