Шта гледају Црногорци

Може ли се у туристичку понуду укључити и телевизијски програм? Ако се, као нешто што се подразумева, не рачуна приступ широком избору сателитских канала, онда гост на било којој тачки свог туристичког одредишта кроз локални програм може много тога да види и чује о месту одабраном за годишњи одмор. Истовремено, може да сазна шта гледа локално становништво, на пример у Црној Гори. Са два канала националне телевизије и шест комерцијалних ТВ станица, чини се, понуда би могла бити разноврсна, али се брзо схвата да је то варка. Са малим варијацијама, у балканском региону сви гледају исто, репризно, бар кад је реч о филмовима и серијама. Све то дели иста рука.

На Првом каналу РТЦГ програм почиње у седам сати ујутро са „Добро јутро, Црна Горо”. Временска прогноза, осврт на синоћне догађаје у Будви и Подгорици, ако их је било. Можда зато што је почетак школске године, много се говори о деци, гостују лекари, психолози, директори школа, укључују се гледаоци. Блокови вести су оскудни и кратки, политичари се ретко појављују, ваљда док траје лето (потребан је одмор и њима и народу), а једина личност чије се изјаве и наступи педантно бележе је амерички амбасадор Родерик Мур који уверава аудиторијум да је Црна Гора „кредибилни кандидат за сарадњу са НАТО-ом”.

Све је дозирано, нема ничег што би узнемиравало гледаоце, ни добро ни лоше. Ни кад грађани протестују због објављене потребе да се униште ракете и друго нагомилано оружје. Ни кад се пензионерима деле обвезнице државног дуга. Ни кад хара стомачни вирус, осим што се отме понека издајничка реченица неопрезној, анонимној медицинској сестри „да овако нешто није виђено” у домовима здравља и болницама. О суседима и дојучерашњој браћи ретко и само о скандалима или провокативној политичкој теми као што раскол у Српској радикалној странци. Спорт је на првом месту, учесници Олимпијских игара у Пекингу, ватерполисти су дочекани као краљеви, без прекора или туговања због неосвојене медаље, а градоначелник Подгорице је суграђанима обећао пет олимпијских базена. Да се овај спорт развија. Други приоритет су култура и уметност, фестивали и оно што се тамо назива фештама са туристичким и културним обележјима. Скоро је збуњујући број емисија о култури, а кад понестану актуелни догађаји, онда се репризирају прошлогодишњи разговори са уметницима и еколошке репортаже. Ту већ има критичких тонова, рецимо, нема стратегије у прикупљању лековитог биља, а природа је тако дарежљива... И запуштена, али то се не каже.

Изгледа, нема ни много успеха у прикупљању обавезне ТВ претплате за национални сервис па је смишљен слоган: јавни сервис, јавно добро – проблем схвати, претплату плати.

МИНИЈАТУРЕ О ОЗБИЉНОЈ МУЗИЦИ.–Концепт додворавања публици кроз такозване популарне садржаје и јурење рејтинга потиснули су са јавног медијског сервиса у Србији емисије које траже стрпљење и радозналост, а подразумевају неговање и ширење знања и културе.

Вишеструко талентована Катарина Глишић (глумица, водитељ, пијанисткиња, балерина, аутор) досетила се како да доскочи овом парадоксу и, уз то, учини нешто за пропагирање озбиљне музике. У сарадњи са редитељем Миланом Кундаковићем, који има богату биографију документарних и научно-образовних серија, креирала је циклус „Иза наслова” за Радио-телевизију Србије у којем открива мале тајне великих музичких дела и њихових композитора. Мудро се определила за минијатуре у које, показало се, много тога може да се упакује ако има шта да се исприча. А свет озбиљне музике је саткан од интрига, изазова, тренутних промашаја, суревњивости, очаја и радости. Укратко, бескрајно је узбудљив и инспиративан. Такође, Катарина Глишић с правом жели да докаже да је ова музика присутна у нашем животу више него што се наслућује. Да је настојање да се од музичких класика побегне у „ћирилицу” бесмислено и непотребно и да се треба препустити уживању у ономе што је стварано и опстајало кроз векове, а што због образовних предрасуда, увек остаје помало измакнуто, као раскошна трпеза.

А ШТА ПОСЛЕ СВАДБЕ. – О ријалити програму „48 сати –свадба” толико тога је већ речено, али ништа није помогло. Ирена Спасић и даље витла по Србији (и околним земљама) и привенчава, махом, младе парове који пристају да своје љубавне заплете изложе на увид другима. Прескаче плотове, обрачунава се са кучићима, гази блато, меси торте, купује одела и ципеле, јури козметичарке и фризерке, испитује родбину и дели савете. То је већ клише од којег нико не успева да побегне.

Пошто је агенција „Емоушн” која потписује овај пројекат усрећила РТС са толико свадби и весеља, можда је дошло време да се сада крене трагом емитованих репортажа и провери шта се догодило са онима који су пристали да своје породичне свечаности претворе у јавну забаву. Да ли су заједно, јесу ли срећни, имају ли принову, шта им је донео брачни завет. Да се провери како живи онај брачни пар о којем се својевремено толико говорило, а поводом њиховог, тадашњег признања да уместо пољубаца чешће размењују шамаре.