Туђе перје

Био је догађај дана када је филмски јунак, боксер Роки Балбоа, у тумачењу холивудског глумца Силвестера Сталонеа, после Филаделфије добио споменик и у банатском селу Житиште. Не са мање помпе пропраћено је и постављање „звезде Бате Стојковића” на плочнику испред београдског биоскопа Балкан. Споменик филмском јунаку и глумцу из серијала који је направљен за љубитеље целулоидног шунда, и усвајање холивудског кичизираног обрасца култа филмских звезда, показује како глупости и културни стереотипи брзо и лако добијају право грађанства код нас.

Са становишта културне вредности поменуте појаве не заслужују пажњу али, с обзиром на то да постају битна културна обележја, ваља их сагледати у контексту у којем, без адекватне друштвене и културне верификације, појединачне инфантилности добијају легитимитет и право реализације.

Коришћење туђих садржаја и модела у обележавању сопственог јавног простора мотивисано је нескривеном жељом за имитацијом, као изразом уверености у њихову неспорну вредност. Иако се ово копирање туђе културе показује у свој својој гротескности, оно је чињеница живота у планетарном селу. Будући да су нам данасдоступни културни елементи свих традиција, као што је и наша култура доступна припадницима најудаљенијих традиција, могућности самопотврђивања су, несумњиво, увећане.

Од тога шта и како преузимамо од других показујемо, међутим, ко смо. Настале као последица одсуства одговарајућег система културне политике, поменуте појаве су пример некритичког односа према другима којима показујемо шта мислимо о себи и сопственој култури. За разлику од некадашњег спонтаног прихватања туђих утицаја и обликовања свог идентитета, данас је јасно да су велике приче о идентитету резултат конструкта. Некадашња спонтаност уступила је место свести, знању и вољи да се оствари жељени идентитет који сада утолико више и претпоставља одговорност за оно што јесмо.

На удару данашње глобалне унификације је свако индивидуално осећање идентитета. Потискујући и препуштајући забораву елементе традиције, који би требало да буду упориште његовом самопотврђивању, колектив који није способан да сопствене вредности транспонује у нове форме, већ некритички подражава и усваја туђе културне садржаје, показује кризу свог идентитета.

Још увек недовољно свесни да је одбрана сопственог идентитета претпоставка нашег опстанка у контексту предстојећих европских и светских интеграција, удвориштвом исказујемо једну своју непревладану психолошку црту. Та црта се препознаје и у актуелном додворавању странцима кроз идолопоклоничко прихватање и слављење њихових производа и културе и пренаглашеној критичности и омаловажавању сопствене културне традиције. Неумереност у својатању туђег огледа се у односу према језику и писму на јавним местима. Редизајниране и типизиране радње учиниле су да главне улице наших градова, губећи своју душу, наликују једна другој. Над том униформношћу може ликовати само онај који налази задовољство у чињеници да га, као потенцијалног домаћег купца, овдашњи трговци обавештавају на страном језику о распродаји своје сезонске робе.

Уколико је ово показатељ непримереног односа према иностраној култури, онда су на истом полу неумерености и појаве самохвалисања и истицања себе, којима се настоји превазићи осећање сопствене инфериорности и ништавности. Идолопоклонички однос према другом и самохвалисање показатељи су, у ствари, да нисмо оно што сматрамо да јесмо и да, удаљени од себе, својом неумереношћу само истичемо оно што нисмо. А да бисмо били оно што јесмо потребно је, свакако, више саморазумевања и самопоштовања од оног које данас показујемо.