Значи, остарих у Канади

Зимско мартовско сунце стидљиво се пробија кроз замрзнути прозор канцеларије где вредно радим. Полако се повлачи још једна канадска зима преко мојих јуначких леђа. Да будем прецизнији, двадесет девета канадска зима. Моја леђа су иначе веома развијена од редовних спортских активности али и двадесет девет зима овде мора да је оставило трага и на њима. Злобници би додали и не позитивног трага.

„Шта причаш, обраћам се оронулом лику што ме гледа намргођено из огледала свако јутро током сеансе јутарње хигијене, иако сам извио неке сијалице да лик буде мање дефинисан тј мање јасан. „Image editing” у реалним условима. Жена ми каже да сам то ја и да треба то да прихватим нормално, алудирајући на губитак љепоте моје. Још један знак да ти жена стално ради о глави, систематски и плански, свакодневно и стрпљиво.

Значи, остарих у Канади.

Чуо сам и да ови моји што су остали у Србији нису се подмладили пуно, тешим се помало туђом невољом. Вибер апликација и камера уживо већ одавно нам нису пријатељи. Прошло је доста година откада су ми последњи пут рекли: „Хајде укључи камеру да те мало видимо”..

Трудим се да ми глас буде весео и младалачки на аудио везама ако ништа друго. Барем да ми аудио веза остане са отаџбином, а видео је прошлост.

Сећам се као јуче, дошао сам млад, у цвету изгубљене младости, директно из студентског дома „Слободан Бајић” из Новог Сада. Читао сам да је младост дивна, да треба уживати у сваком дану, путовати, читати, дружити се, љубити згодне студенткиње на дневној бази, једном речју живети.

Да не дужим, то није била моја младост, ни близу. Рат, избеглице, запаљена кућа, беспарица, неважећа докумената, студенткиње што се љубе са другима, мање трагичним ликовима. Е ако од тога нисам рикнуо, што би рекли у једном од наших генијалних филмова, никада нећу.

Ту смо дошли до разлога мог одласка. А и било ми је досадно реално говорећи. Ваљда се зато и зове изгубљена младост. Време младости пролазило је у чекању нечега, много чекања, а ништа се није дочекало.

Зашто сам манипулисао истином да говорим француски и енглески течно на молби за исељење, никада то краја није разјашњено у канадској амбасади у Београду. Радница на шалтеру амбасаде рекла ми је да је Канада пуна младих жена, те да сам млад и сретан да идем тамо. Можда и језик савладам једног дана. Ово за језик је било преамбициозно очекивање.

Дође и нови век, миленијум, пет година прође у Канади. Гладан, жедан, опет без посла, без пара. Из очајања опет идем на студије, дају кредит студентима, што је био једини начин да преживи, до даљњег.

Да ли ћу се икада запослити, често се наметало питање у дугим усамљеним и хладним зимским ноћима.

Да не говорим о враћање студентског кредита од 15,000 долара после две године студирања.

Заиста смо успели у Канади. Брат и ја смо после пет година труда и рада у обећаној земљи заједно били дужни 30.000 долара студентског кредита. Обојица смо, наравно, били без посла. Канадска влада је ангажовала утериваче дугова да вратимо паре за авионску карту што су за нас платили пре пет година. Али то је већ друга прича...

Зар није Запад место где се паре зарађују брзо и лако и у огромним количинама, где има посла преко главе. Неко би рекао, ово је ленчуга, овца, ругоба, али ја сам се заиста трудио свим снагама. Било је доста енергије, али нам се није дало да се отргнемо из сиротиње тако лако.

На крају се изронило. Удахнуо сам почетак неког новог живота.

Дошле су и куће, ауто, стан, и дуго очекивани посао. Пуно сам очекивао од тог посла, али сам разочаран увек тражио нови, бољи. Променио сам 13 фирми за пет година.

Упознао сам доста погрешних људи у тим фирмама, што би неко рекао. Мада, искрен да будем нисам нешто ни друштвен. Судбина и Божија воља одвела ме и водила где ме одавно чекало моје место. Нисам могао стићи раније а ни касније од онога мени суђенога.

Дочекали су ме и голф терени у Калифорнији, службена путовања по САД,  Хјустону, Атланти и многим другим градовима. Много лаганији рад у „middle management” што би рекли, али друже већа одговорност и већи радни стрес.

Ко воли зиму дабогда му снег падао у дворишту сваки дан. Толико о моме животу у снегу овде. Постао сам и држављанин Србије пре годину дана, иако сам мислио да сам то био и раније.

Много пара сам потрошио у Србији свих ових година на разне пројекте и помоћ ближњима. Ни ја, ни моја фамилија тамо никада нисмо могли ништа да зарадимо тамо, али и то је друга прича.

Ипак, у школи су нас као мале учили да Отаџбина треба да се воли и ја волим своју Србију.

Свугде пођи кући дођи. Проналазим доста сличности из свог живота  глобалног дигиталног физикалца (радника) са животом лососа (salmon) у канадским рекама, рибе која се рађа, одлази у туђину па се враћа на место рођења узводно савлађујући немогуће препреке да се мрести а потом тамо и умире.

Жељко Гњатић, Едмонтон, западна Канада

Пишите нам 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”.
Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили.
Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини.Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика