Малограђански „англосрпски” језик продире у све медије

Бајина Башта – Језик је део културног идентитета сваког народа и задатак је његових говорника, нарочито оних који имају одређене јавне улоге, да негују дотерани и уређени језички стил. У томе је веома важна улога новинара, да начином на који језички обликују поруку утичу на шире језичке тежње и спречавање шума у споразумевању.

На ово је указао, учествујући у раду првог научног округлог стола о ћирилици „Ћириличне баштине” у Бајиној Башти предавањем „Српски језик у штампаним и другим медијима данас”, Градимир Аничић, уредник у „Политици”, који се дуже од три деценије бави нашим језиком и писмом.

Он је најпре подсетио да је новинарство у 20. веку пресудно доприносило развоју српског језика. Огроман је утицај првих новинара „Политике” с почетка прошлог столећа на развој књижевног језика.

– Међутим, данас је разлика између „жуте” и „озбиљне” штампе сасвим мала. Свакодневним, кафанским и уличним језиком медији подилазе најнижем укусу. Језик „вести с естраде” почео је да осваја политичке, културне и, нарочито, спортске рубрике. Посебан „допринос” ружењу српског језика даје мешавина жаргонског и разговорног енглеског и истог таквог српског језика. Такав малограђански „англосрпски” језик продире у све медије. Први су почели да га користе рок критичари, а потом новинари који прате моду, филм, спорт... Један од задатака новинара требало би да буде неговање доброг језика читалаца, слушалаца, гледалаца. Узор у књижевном језику не представља само језик популарних књижевника већ и језик угледних новинара, уметника, научника и других јавних личности – истакао је Аничић.

По његовим речима, новинарски текстови, од којих се очекује највећи степен разумљивости и тачности, засићени су у наслову, поднаслову и самом тексту разним облицима непотребних страних, најчешће енглеских речи.

– Изрази као што су имплементација, едукација, фенси кафић, светски мастерс, српски фармер, менаџмент, онлајн, парти, пеј-пал рачун, прајм-тајм, санкције и слични само су неки од примера које налазимо у српским медијима – подсетио је језички зналац.

Градимир Аничић сматра да је српски језик запуштен, чему доприноси стање у образовном систему, потом чињеница да језичка норма недовољно прати развој језика, као и изузетно снажан утицај страних речи на савремени српски језик.

– Чини ми се да је највећи проблем у образовном систему. Иако је предмет српски језик и књижевност обавезан у свим основним и средњим школама, у стварности се српски језик изучава само у основним, док се у средњим настава тог предмета своди искључиво на књижевност. Већина наставника игнорише обавезу да треба да предаје и језик, што надлежни просветни органи толеришу. Српски језик се, такође, не учи ни на једном факултету осим Филолошког. Сасвим је ненормална ситуација да на студијама новинарства на ФПН (или на правним и филозофским факултетима) не постоји макар један предмет који би се бавио основама језичке културе – рекао је Аничић.

Лектори су, додао је овај познавалац нашег језика и писма, некада свакодневно креирали нормативне узусе савременог језика, али током деведесетих међу првима су се распале лекторске службе и такво стање у издавачким кућама и медијима траје до данас. Много је лектора који раде хонорарно и слабо су плаћени, међу њима нема размене искустава и идеја.

– Држава би требало да даје подршку организовању одговарајућих курсева на којима ће се образовати преводиоци и новинари, због тога што имају огроман утицај на језичке навике популације. Представљање језичке културе кроз изложбе, трибине и предавања широм Србије, попут ове „Ћириличне баштине”, начини су да се помало, али свакодневно утиче на развој језичких навика код људи. Уз дугорочну и сталну подршку ћирилици и изради јединственог буквара за све који уче српски језик, у Србији или било којој земљи света.

Градимир Аничић се у предавању дотакао и закона о језичкој родној равноправности који је усвојен пре две године, а тек после њега Закон о језику. О томе је овде рекао да „уместо да Закон о језику буде кровни и да игнорише наопаке одредбе из Закона о родној равноправности, он се не примењује, а инсистира се на родној равноправности и поред свих образложења и упозорења језичких стручњака на његову штетност” и приметио – „не само по нашу граматику него по целокупну српску културу”.

На овом први научном округлом столу „Ћириличне баштине”, организованом у сарадњи са Матицом српском (сагласно протоколу између ње и општине Бајина Башта у неговању ћирилице), учествовали су и универзитетски професори из области језика и писма. Предавањима је најпре представљен историјат ћирилице, па њене промене кроз векове, све до савремене употребе у медијима, њених фонтова и могућности у ери вештачке интелигенције.

Најпре је проф. др Виктор Савић видео-излагањем присутне подсетио на настанак ћирилице, наводећи основаност претпоставке да су глагољица и ћирилица могле настати заједно у другој половини деветог века. Проф. др Марина Курешевић се бавила ћирилицом рукописних текстова из 16. века са тла Босне (где је тада била доминантно писмо), а онда низом примера указала на продор брзописне ћирилице западног типа назване босанчица.

Тема излагања проф. др Исидоре Бјелаковић, заслужне за организовање овог округлог стола, била је „Појава гражданице у српским рукописима прве половине 18. века” (гражданица или грађаница је ћирилица реформисана под западним утицајем, претходила Вуковој ћирилици из 1818, којом се данас служимо). О латинизацији ћирилице говорио је проф. др Вања Станишић, наводећи како је Стерија писао о прогону црквенословенског наслеђа из писма, да су се „уношењем латинских писмена (слова) и стварањем грађанице стари црквени знаци претворили у украсе који више ништа не значе” (чуо се овде и податак да код нас сада преко 80 одсто Срба пише латиницом).

А проф. др Александар Милановић, председник недавно именованог Савета за српски језик, говорио је о данашњем статусу ћирилице и мерама њене заштите. Уз оцену да је наше идентитетско писмо угрожено, указао је да се мора изменити важећи Закон у службеној употреби језика и писама, који је анахрон и магловито разрађује оно што о овоме пише у Уставу. Па се тако обавезна примена ћирилице свела на уџбенике за основну и средњу школу. Наше је да се боримо за наше идентитетске тековине, рекао је Милановић.

Затим је предавање о ћирилици у ери вештачке интелигенције одржао проф. др Владимир Поломац, поред осталог истичући могућности вештачке интелигенције у аутоматском рашчитавању старих српских рукописа и штампаних књига. А проф. др Лазар Димитријевић, који се бави и графичким дизајном, говорио је о српској ћирилици у савременој уметничкој пракси, приказујући разноврсне ћириличне фонтове који се у ово време примењују.