Malograđanski „anglosrpski” jezik prodire u sve medije

Bajina Bašta – Jezik je deo kulturnog identiteta svakog naroda i zadatak je njegovih govornika, naročito onih koji imaju određene javne uloge, da neguju doterani i uređeni jezički stil. U tome je veoma važna uloga novinara, da načinom na koji jezički oblikuju poruku utiču na šire jezičke težnje i sprečavanje šuma u sporazumevanju.

Na ovo je ukazao, učestvujući u radu prvog naučnog okruglog stola o ćirilici „Ćirilične baštine” u Bajinoj Bašti predavanjem „Srpski jezik u štampanim i drugim medijima danas”, Gradimir Aničić, urednik u „Politici”, koji se duže od tri decenije bavi našim jezikom i pismom.

On je najpre podsetio da je novinarstvo u 20. veku presudno doprinosilo razvoju srpskog jezika. Ogroman je uticaj prvih novinara „Politike” s početka prošlog stoleća na razvoj književnog jezika.

– Međutim, danas je razlika između „žute” i „ozbiljne” štampe sasvim mala. Svakodnevnim, kafanskim i uličnim jezikom mediji podilaze najnižem ukusu. Jezik „vesti s estrade” počeo je da osvaja političke, kulturne i, naročito, sportske rubrike. Poseban „doprinos” ruženju srpskog jezika daje mešavina žargonskog i razgovornog engleskog i istog takvog srpskog jezika. Takav malograđanski „anglosrpski” jezik prodire u sve medije. Prvi su počeli da ga koriste rok kritičari, a potom novinari koji prate modu, film, sport... Jedan od zadataka novinara trebalo bi da bude negovanje dobrog jezika čitalaca, slušalaca, gledalaca. Uzor u književnom jeziku ne predstavlja samo jezik popularnih književnika već i jezik uglednih novinara, umetnika, naučnika i drugih javnih ličnosti – istakao je Aničić.

Po njegovim rečima, novinarski tekstovi, od kojih se očekuje najveći stepen razumljivosti i tačnosti, zasićeni su u naslovu, podnaslovu i samom tekstu raznim oblicima nepotrebnih stranih, najčešće engleskih reči.

– Izrazi kao što su implementacija, edukacija, fensi kafić, svetski masters, srpski farmer, menadžment, onlajn, parti, pej-pal račun, prajm-tajm, sankcije i slični samo su neki od primera koje nalazimo u srpskim medijima – podsetio je jezički znalac.

Gradimir Aničić smatra da je srpski jezik zapušten, čemu doprinosi stanje u obrazovnom sistemu, potom činjenica da jezička norma nedovoljno prati razvoj jezika, kao i izuzetno snažan uticaj stranih reči na savremeni srpski jezik.

– Čini mi se da je najveći problem u obrazovnom sistemu. Iako je predmet srpski jezik i književnost obavezan u svim osnovnim i srednjim školama, u stvarnosti se srpski jezik izučava samo u osnovnim, dok se u srednjim nastava tog predmeta svodi isključivo na književnost. Većina nastavnika ignoriše obavezu da treba da predaje i jezik, što nadležni prosvetni organi tolerišu. Srpski jezik se, takođe, ne uči ni na jednom fakultetu osim Filološkog. Sasvim je nenormalna situacija da na studijama novinarstva na FPN (ili na pravnim i filozofskim fakultetima) ne postoji makar jedan predmet koji bi se bavio osnovama jezičke kulture – rekao je Aničić.

Lektori su, dodao je ovaj poznavalac našeg jezika i pisma, nekada svakodnevno kreirali normativne uzuse savremenog jezika, ali tokom devedesetih među prvima su se raspale lektorske službe i takvo stanje u izdavačkim kućama i medijima traje do danas. Mnogo je lektora koji rade honorarno i slabo su plaćeni, među njima nema razmene iskustava i ideja.

– Država bi trebalo da daje podršku organizovanju odgovarajućih kurseva na kojima će se obrazovati prevodioci i novinari, zbog toga što imaju ogroman uticaj na jezičke navike populacije. Predstavljanje jezičke kulture kroz izložbe, tribine i predavanja širom Srbije, poput ove „Ćirilične baštine”, načini su da se pomalo, ali svakodnevno utiče na razvoj jezičkih navika kod ljudi. Uz dugoročnu i stalnu podršku ćirilici i izradi jedinstvenog bukvara za sve koji uče srpski jezik, u Srbiji ili bilo kojoj zemlji sveta.

Gradimir Aničić se u predavanju dotakao i zakona o jezičkoj rodnoj ravnopravnosti koji je usvojen pre dve godine, a tek posle njega Zakon o jeziku. O tome je ovde rekao da „umesto da Zakon o jeziku bude krovni i da ignoriše naopake odredbe iz Zakona o rodnoj ravnopravnosti, on se ne primenjuje, a insistira se na rodnoj ravnopravnosti i pored svih obrazloženja i upozorenja jezičkih stručnjaka na njegovu štetnost” i primetio – „ne samo po našu gramatiku nego po celokupnu srpsku kulturu”.

Na ovom prvi naučnom okruglom stolu „Ćirilične baštine”, organizovanom u saradnji sa Maticom srpskom (saglasno protokolu između nje i opštine Bajina Bašta u negovanju ćirilice), učestvovali su i univerzitetski profesori iz oblasti jezika i pisma. Predavanjima je najpre predstavljen istorijat ćirilice, pa njene promene kroz vekove, sve do savremene upotrebe u medijima, njenih fontova i mogućnosti u eri veštačke inteligencije.

Najpre je prof. dr Viktor Savić video-izlaganjem prisutne podsetio na nastanak ćirilice, navodeći osnovanost pretpostavke da su glagoljica i ćirilica mogle nastati zajedno u drugoj polovini devetog veka. Prof. dr Marina Kurešević se bavila ćirilicom rukopisnih tekstova iz 16. veka sa tla Bosne (gde je tada bila dominantno pismo), a onda nizom primera ukazala na prodor brzopisne ćirilice zapadnog tipa nazvane bosančica.

Tema izlaganja prof. dr Isidore Bjelaković, zaslužne za organizovanje ovog okruglog stola, bila je „Pojava graždanice u srpskim rukopisima prve polovine 18. veka” (graždanica ili građanica je ćirilica reformisana pod zapadnim uticajem, prethodila Vukovoj ćirilici iz 1818, kojom se danas služimo). O latinizaciji ćirilice govorio je prof. dr Vanja Stanišić, navodeći kako je Sterija pisao o progonu crkvenoslovenskog nasleđa iz pisma, da su se „unošenjem latinskih pismena (slova) i stvaranjem građanice stari crkveni znaci pretvorili u ukrase koji više ništa ne znače” (čuo se ovde i podatak da kod nas sada preko 80 odsto Srba piše latinicom).

A prof. dr Aleksandar Milanović, predsednik nedavno imenovanog Saveta za srpski jezik, govorio je o današnjem statusu ćirilice i merama njene zaštite. Uz ocenu da je naše identitetsko pismo ugroženo, ukazao je da se mora izmeniti važeći Zakon u službenoj upotrebi jezika i pisama, koji je anahron i maglovito razrađuje ono što o ovome piše u Ustavu. Pa se tako obavezna primena ćirilice svela na udžbenike za osnovnu i srednju školu. Naše je da se borimo za naše identitetske tekovine, rekao je Milanović.

Zatim je predavanje o ćirilici u eri veštačke inteligencije održao prof. dr Vladimir Polomac, pored ostalog ističući mogućnosti veštačke inteligencije u automatskom raščitavanju starih srpskih rukopisa i štampanih knjiga. A prof. dr Lazar Dimitrijević, koji se bavi i grafičkim dizajnom, govorio je o srpskoj ćirilici u savremenoj umetničkoj praksi, prikazujući raznovrsne ćirilične fontove koji se u ovo vreme primenjuju.