Душан и Томислав се не предају упркос болести

Ниш – О мукама мале породице у Јелашници, селу пар километара од Нишке Бање и испод Заплања и Суве планине, писали смо пре четири године, када се чуло колико велику животну борбу води Томислав Динић, самохрани отац који чува и негује сина Душана, коме је десетак месеци пре тога дијагностикован тумор на мозгу. Због изненаде болести дотле весео и вредан малишан престао је да иде у школу и пао је у постељу. Храбри Томислав, који нигде није радио, a супруга га је напустила и засновала другу породицу још када је Душан имао само три године, започео је битку како би излечио сина. Та борба и данас траје.

Душан сада има нешто више 14 година и овога пролећа, да је којим случајем имао другачију судбину, био би на малој матури. У претходних пет година издржао је 12 тешких и компликованих операција – само на мозгу девет, али ту су биле и друге неопходне интервенције, да би могао да се храни и узима течност или да може несметано да дише. Преживео је неколико циклуса радиотерапије и 33 појединачна зрачења, два пута хемиотерапију и лечење цитостатицима, сепсу, инфекције болничким бактеријама, па чак и банално, али опасно по живот гушење храном након чега је месец и по дана био на респиратору.

Све је то са својим сином преживљавао и отац Томислав.

– Наком свих мука и патњи, највећа нада била нам је одлазак у Турску и наговештај лечења гама ножем. Али су тамошњи лекари, иако нису крили своју жељу да помогну, одустали од интервенције. Како су ми рекли, никада нису видели толико слаб и измученији организам нису желели да ризикују. А ја себи кажем и питам се како не би био слаб, како не би био измучен после толико операција које ни одрасла особа не би издржала – испричао нам је Томислав.

Последњих неколико месеци, рекао нам је ових дана отац, Душану се ипак лагано поправља стање.

– Почео је опет и после много времена да разуме шта му причам, помало и да говори. Није то велико побољшање, али ипак је боље него што је било јер схвата шта му говорим, одговара на питања и, верујем, то је наговештај промена набоље...

Још на почетку борбе да спасе синчићу живот, уз социјалну помоћ и новчану надокнаду за негу немоћног лица, није успевао ништа више него, како каже, да он и синчић не гладују. Захваљујући пријатељима који су му притекли у помоћ и медијима који су тим истим пријатељима испричали о мукама које преживљавају Душан и Томислав, набављано је још понешто да би се преживело, скупи лекови којих није било у Србији, новац за стална путовања...

У међувремену, Томислав је и вредно радио. Правио је предмете од дрвета, статуе, иконе и то продавао на хуманитарним базарима. Неретко издвајао је део новца и помагао другој оболелој деци за коју је чуо.

Данас се Томислав Динић нада да ће поред свакодневне неге сина успети да унапреди свој хоби, умешност у изради предмета од дрвета и да ће моћи више, лакше и брже да обезбеди средства за даље лечење Душана. Постоје велики изгледи да ће уз помоћ успети да купи специјалну машину за обраду дрвета и израду предмета које би продавао, а која кошта од 3.000 до 5.000 евра, бити .

– Много би ми помогла таква једна машина за рад у радионици, јер ја не могу нигде да се запослим пошто морам да будем у кући или у дворишту уз Душана. Помажу ми родитељи, који су ту поред нас, много су нам помогли и пријатељи, без којих сигурно не бисмо преживели... И, хоћу да се зна, ако зараде буде, волео бих да од тога синчић и ја можемо да макар нормално живимо, јер му је потребна веома скупа нега и специјална исхрана. Све што буде преко тога, а ја не умем другачије, поклонио бих другој болесној деци. Важно је да се Душан опорави, а мени није тешко да радим иако стално морам да будем поред и уз њега.

Томислав у својој импровизованој радионици од дрвета израђује све – столице, столове, статуе, ормаре, рамове, иконе, стоне лампе. Нема предмета од дрвета који му је наручен а који није урадио.