Никада нисам помислила да сам као жена дискриминисана

Кћерка две важне личности у историји филма: италијанског неореалисте, редитеља Роберта Роселинија и незаборавне шведске глумице Ингрид Бергман – Изабела Роселини, на управо завршеном 76. Канском фестивалу појавила се на само дан и по како би лично присуствовала светској премијери такмичарског филма „Химера” Алиће Рорвахер.

У Кан је, на изненађење чланова филмске екипе и свих оних који су је овде чекали, стигла право из Београда где је на позив Београдског фестивала игре одиграла монодраму коју је написала и са којом има светску турнеју.

Познато је да је Роселинијева своју каријеру започела као модел чије је лице красило насловнице више од петсто светских часописа и чак 24 насловнице култног „Вога” и да је у филм крочила 1979. године одигравши улогу у филму браће Тавијани „Ливада”. Од тада па до данас сарађивала је са редитељима попут Роберта Земекиса, Дејвида О. Расела, Роберта Вилсона, Питера Вира, Дејвида Линча и прославила се у филмским насловима: „Плави сомот”, „Дивљи у срцу”, „Беле ноћи”, „Роџер Доџер”, „Неустрашива”, „Најтужнија музика на свету”...

Данас и са докторатом из етологије о понашању и заштити животиња, са животињском фармом „Мама”, са серијом кратких филмова са редитељским потписом и низом позоришних представа (мајка је двоје деце и бака) Изабела Роселини и даље игра у филмовима и зрачи са плаката козметичке куће „Ланком” у чије се крило после 23 године поново вратила.

У ексклузивном интервјуу за „Политику” вођеним у Кану у Италијанском павиљону у хотелу „Мажестик”, Роселинијева сумира утиске боравка у Београду, говори о предностима старијег животног доба, новој улози и лепоти постојања...

Живот је чудо, у Кану добијам поруку да сте ви у Београду, а требало је да разговарамо овде.

Ха, ха, ха, за оне који су на Канском фестивалу остатак света је тајна, као да ништа друго не постоји осим филмова у Кану. Имала сам добру забаву у Београду, први пут сам била у њему. И апсолутно сам заволела Ају Јунг са којом сам се договорила да дођем на њен фестивал игре, она је невероватна особа. Плус, добила сам од ње и пса. Како нисам могла да га поведем сада са собом, донеће га на моју фарму у јуну. Било је задовољство бити у Београду.

У Југословенском драмском позоришту сте одиграли своју монодраму?

Да, „Дарвинов осмех” која спаја еволуцију и глуму, науку и уметност и са којом имам турнеју по свету. Путујем са њом са своја два пријатеља који су уметнички директори, а такође и брину о техничким аспектима представе и осветљењу. Коментарисали смо како је лепо што смо се умрежили и са Београдом и мањим центром у Србији који је прихватилиште за животиње (у Зајечару, прим.аут.) и што је део прихода од улазница за моју представу отишао тамо.

Књига Чарлса Дарвина помогла вам је у настанку монолога и вашем бољем разумевању и међуљудских и међуживотињских односа?

Јесте, али није неважно то што сам ја у својим позним годинама живота решила да упишем мастер из етологије и постанем магистар. Дубоко сам уронила у понашање животиња и онда сам почела и да пишем монологе и снимам кратке комичне филмове о животињама за јутјуб канал. Дакле, ови монолози су увек комични, али научно тачни и нисам очекивала да ће ми отворити сасвим нову каријеру, везати ме још чвршће за позориште и отворити врата у нови свет, зато што сам мислила да је прекасно за мене. Мислила сам да то не може да функционише, јер дешавало се многим старијим моделима и глумицама да почну нешто ново и да то не успе. Међутим, моја радозналост да проучавам и сазнам више о понашању животиња довело ме је и до неке врсте нове каријере у ових последњих двадесет година.

Ипак је све везано за глуму па и ово, а нисте нестали ни са великог екрана?

Нисам, али будимо реални – има ме све мање и моје филмске улоге су све споредније. То је и због мојих година у којима сам, али и због тога што сам ја одувек била странац где год да јесам. Одувек је постојао тај проблем мог акцента на било ком језику да играм. Ово што већ дуго радим са мојим знањем из етологије и те кратке филмске, али и позоришне форме које стварам не значи да сам поново измислила саму себе, већ је то нека врста мог продуженог стваралачког и глумачког трајања. Можда то што стварам није успешно као што су филмска дела Дејвида Линча са којим сам толико сарађивала, али су мени важна и мене испуњавају. Уз то, покренула сам и имам своју животињску фарму која се зове „Мама” и веома смо активни на том плану.

Фарма и пољопривреда су вас на необичан начин повезали и са редитељком Алиће Рорвахер?

Да, јер је она кћерка пчелара и тамо где су њена сестра Алба и она одрастале у Италији пољопривреда има дубоку традицију и људи је дубоко разумеју. Алиће је сјајан редитељ, гледала сам њене претходне филмове и радо сам се одазвала позиву да учествујем у „Химери”. Играм ту необичну старицу у том још необичнијем споју италијанске реалности и италијанске антике. Све ја то негде носим у својим генима, мој отац је такве ствари имао у својим филмовима, а и ту је та вечна, прелепа сцена моје мајке снимљене у Помпеји како гледа загрљени пар којег је лава заувек оставила у том загрљају. Филм „Химера” је о људима који откопавају античке гробове и откривају споне између света мртвих и живих и љубави која никада није нестала. Алиће Рорвахер има посебан таленат. И не правим велику разлику између тога да будем у главној или да будем у малој улози. Дивно је радити са талентом. Дивно је радити са женама, посебно ако имају важан глас.

Мислите ли да је важно да што више жена режирају филмове?

Мислим да јесте, јер доносе са собом различите погледе и другачије приче.

И даље имате ту магичну привлачност на екрану, у тим улогама у филмовима који се баве неком врстом трансгресије. Изгледа да вам је веома удобно између светова?

Јесте, и све је то некако ствар и мог порекла. Мој отац Италијан био је веома експериментални филмски стваралац. Данас је поштован као велики мајстор, али можда би уживао у свом животу да је био толико способан за функцију централног независног уметника тако да мислим да ми је тај свет познат. Рекла сам већ да сам помало свугде странац, одрасла сам као кћерка Швеђанке и оца Италојана, живела у Италији, Француској, Сједињеним Америчким Државама. Свугде припадам и нигде не припадам.

Осећа се то и у лику остареле уметнице Флоре у „Химери”, нарочито у сценама односа са ликом Италије у тумачењу Карол Дуарте?

Тај однос између Флоре и Италије је понекад непристојно груб, а понекад тако великодушан и нежан. Једна је стара и среће се у паклу, а друга је млада и треба јој помоћ. И оне помажу једна другој на опортунистички начин, јер једна другој не говоре о проблемима али их добро знају. Једна другу заправо искоришћавају, али су срећне. Старица спава у прокислој кући, али је то бар дом. А и Италија има кров над главом и тањир хране.

Делује ми да имате неки спокојан и духовит поглед на живот. Је ли вас томе научило искуством или сте рођени такви?

Не знам, можда сам само веома изненађена животом. Постоји систем у индустрији забаве који није баш омогућио женама потпуни креативни приступ, али ипак никада нисам помислила да сам као жена дискриминисана. Сада сам стара и не траже да скинем одећу, а и време и друштво се променило набоље, жене су сад ипак више заштићене. Више ме на интервјуима не питају да ли имам мужа или дечка, сада то више није политички коректно питати и лакше се дише. Хајде да говоримо и о том колико је човек леп и у својим познијим годинама, не мора само младост да буде идеал лепоте.

Која је ваша дефиниција лепоте?

Уместо одговора испричаћу вам нешто. Радила сам годинама као модел и заштитно лице козметичке компаније „Ланком” и онда су ми, када сам превалила своју четрдесету годину, рекли да одем јер сам „престара”. Питала сам их: „Зашто, па зар нисмо заједно успешни?”, а одговорили су ми : „Твој сан да останеш на реклами није стварност.” И онда, чак 23 године касније поново су ме позвали назад да се вратим и била сам и изненађена, али и дирнута том њиховом жељом и за „старим” и за „старачким” лицем. Знам да „Ланком” није политички покрет нити се они баве покретом „MeToo”, већ морају да продају производе и зараде. Они су само дали свој одговор друштву у ономе што друштво жели. И постоји стварна потреба да се дефинише софистицираност, елеганција, али не и лепота као сексуални објекат.