Изгнани подложили напуштено огњиште

Ваљево – После 12 година избегличког потуцања, шесточлана породица Пејновић, из околине Госпића, коначно је добила кров над главом: захваљујући донацији италијанске владе и помоћи Комесаријата за прогнане, они су прва од близу хиљаду породица, која је куповином напуштеног сеоског домаћинства трајно збринута. У селу Царићу надомак Ваљева, из пре деценију загашеног оџака, поново је почео да се вије дим.

Када су, у марту ове године, преузели папире од власника домаћинства Секуле Милутиновића, прича глава породице Мирко Пејновић (35), буквално им је требало месец дана да "пронађу" кућу међу коровом и шипражјем. Данима су палили крпе да растерају змије, јер пре њих, улазна врата куће нико није отварао више од десет година.

– Још није све сређено и дограђено у нашој "кући из бајке", како је зовемо, без обзира на сету и незаборав да смо у селу Радуч код Госпића имали опремљено домаћинство са две куће и два економска објекта. Поседовали смо и 12,5 хектара земље, био сам један од највећих произвођача кромпира. А онда је 1995. године, преко ноћи, све плануло и уништено. На срећу, сачували смо живе главе и дошли у Србију – каже нам Мирко, додајући да, због његовог учешћа у одбрани села, нико од породице не може да се врати у родно место.

Али, Мирко не очајава, већ са супругом Весном, кћерком Биљаном, одличном ученицом четвртог разреда основне школе, родитељима и бабом којој је 87 лета, кује нове, крупне планове. Уз кућу и помоћне просторије, на пола хектара окућнице већ се организовао и вели да нема говора да ће бити гладни. У тору који је сам саградио, има десет младих оваца које је добио на услужно гајење од општинске дирекције за робне резерве. Пун је и свињац, у башти се зелене главице купуса, а бурад са преврелим шљивама ишчекују да за који дан подложи лампек.

– Одрастао сам на селу и бавио се искључиво пољопривредом, па добро знам шта се радом може постићи. Куповином овог имања повратили смо достојанство, расположење и осмехе. Дуго је трајало наше тумарање и изгубљеност, али исто тако наду никада нисмо губили.

Око нашег имања има пуно земље коју нико не обрађује, па планирам да наредне године узмем који хектар у закуп – прича Мирко и додаје да га оближња планина Медведник неодољиво подсећа на крајолик завичајног Велебита.