Технологија не разуме хумор

Р.У.Р. је скраћеница за „Росумове универзалне роботе”, компанију која производи хуманоидне машине, које треба да замене људски рад и живот учине лакшим. Али занимљиво је да је Карел Чапек написао овај комад 1920. године, када није било робота, па је тако и измислио реч коју и данас користимо. Визионар, филозоф, есејиста и драмски писац, сарадник председника Масарика, написао је давне године комад који данас одзвања својом актуелношћу и упозорењем.

Драгана Варагић, глумица и редитељка у Народном позоришту у Ужицу, режира своју нову представу Р.У.Р. („Росумови универзални роботи”) Карела Чапека. Премијера је сутра увече од 20 сати на великој сцени ове театарске куће. Ауторски тим чине сценографкиња Лана Шкундрић, костимографкиња Вера Дамјановић, композиторка Ирена Поповић Драговић, а кореографкиња је Исидора Станишић. Видео је снимила Јасна Пролић. Играју Дејан Максимовић, Вања Ковачевић, Дивна Марић, Тијана Карајичић Радојичић, Вахидин Прелић, Хаџи Немања Јовановић, Бранислав Љубичић, Никола Пенезић, Александар Стојић, дечак Василије Савић.

– Чапек из прошлости говори о нашој садашњости и будућности која више није тако далека. Занимљиво ми је да се играм тим временима. Као млада глумица срела сам се са великим писцима, Толстојем и Шекспиром, и разумела како ми преко великих даљина и векова говоре важне ствари. Велики писци вам поставе питања не за једну представу, већ за живот. Та питања остају са вама. Чапек је велики писац. Требало је одабрати која од тих великих питања прозивају нашу представу, а која ме тек чекају – каже за „Политику” Драгана Варагић и додаје:

– Дуго се познајем са Ужичким позориштем, пре свега преко одличног фестивала „Без превода”, а исто тако директор позоришта и уметнички директор гледали су представу коју сам режирала на фестивалу „Јоаким Вујић” и допао им се концепт. И ту сам се играла временима. Одатле позив да режирам.

Драмско дело Р.У.Р. Карела Чапека, прва је књига у којој је употребљена реч робот, која од тада улази у све светске језике. Које је њено полазиште?

Чапек прича причу о новој роботској цивилизацији која се отргла контроли и уништила људе. Као што ће и себе. Висока интелигенција није једини услов да разумемо своје постојање. Чапек није против развоја науке и технологије. Човек је измислио роботе да би се отргао од тешког рада и имао времена за усавршавањем, створиће се рај у коме више неће бити потребе за људским радом, сви производи ће бити бескрајно јефтини због роботског рада, кажу ликови у комаду. Али Чапек исто тако каже како велике идеје помешане са похлепношћу и жељом за влашћу уништавају основну премису из које је идеја настала. Добродошли у рајски пакао. Људима који имају идеје не треба дати власт, каже Чапек. Његови комади су упозоравајући. Писао је комад после највећих до тад разарања у Првом светском рату, после шпанске грознице, и Октобарске револуције у Русији. Пише да људски изум, може да служи не само напретку човечанства, већ и потпуном уништењу. Пише о разорном потенцијалу људске деструктивности, који кад се једном укључи тешко га је зауставити. Ми данас живимо време рата у Украјини, где су учестале претње нуклеарним наоружањем, управо излазимо из ковид пандемије која нас је везала за компјутере као комуникацију, и једно време укинула људско присуство без машине као посредника. Последице тога ћемо тек осетити. Глобално. Нема више локалних проблема. Наша реалност се мења великом брзином.

Овим делом Чапек је такође поставио и темеље модерне научне фантастике, отворивши је ка потпуно новим темама и областима. Чега су Чапекови јунаци метафора?

Чапек је један од родоначелника научне фантастике, и његови утицаји су присутни и у данашњим остварењима. Чапек је увек полазио од човека, од хуманости. У овом комаду људи су метафора за роботе, и роботи за људе. Задатак нам је био како да успоставимо то огледало. Није без хумора и ироније овај Чапеков комад који се поиграва заменама идентитета, што и припада традицији чешке литературе када отвара велике теме. Човек је створио технологију снагом свог ума, али је та технологија променила људе. Наше присуство у виртуелном свету, поготово за млађе генерације постаје све значајније. Чапек каже у комаду: нико никад није видео робота како се смеје. Хумор технологија не може да разуме. Али мржњу може, каже Чапек. Способност мржње повезује људе и роботе у овом комаду, али их хумор и душа раздвајају.

Драма Р. У. Р. написана је 1920. године, почиње доласком Хелен Глори у фабрику која производи роботе… Како се односити, носити са роботском револуцијом?

Препознајући сопствене деструктивне нагоне. Човек програмира роботе. Он је одговоран за машину коју је програмирао. Зато су нам дати роботи у комаду, који су од богатства људске душе запатили само мржњу. Јер човек је одлучио, каже Чапек, да прави нове серије робота различите боје косе, и националности, који говоре различитим језицима, и до гроба ће мрзети роботе друге марке и обележја. Чапек је огледало окренуо према нама.

У сржи самог заплета дела Р.У.Р. је несвесна и безосећајна армија радника-робота, која изненада подиже побуну против својих власника и креатора – људи. Да ли је дошло време да се улоге замене и да роботи започну нову, механичку цивилизацију?

Човек је створио технологију високе интелигенције. Од механичких робота до вештачке интелигенције која је бестелесна. Опасност од злоупотребе вештачке интелигенције је реална и застрашујућа. Недавно је био интервју Кисинџера за „Економист” у коме говори о опасности од нуклеарног рата и пре свега о опасности употребе вештачке интелигенције у њој. И пита се има ли лидера у свету који могу да преокрену овај ток.

Да ли огроман технолошки напредак људског друштва представља, у ствари, и пад самог човека? Да ли је човекова моћ у ери технике уништена?

Технологија нас је променила. Оно што човек створи мења и човека тим процесом. Оволики технолошки напредак последњих деценија нам је парадоксално смањио потенцијал, али и разумевање процеса у коме се налазимо. Предајем студентима који не знају шта је свет без паметних телефона. Данас у много чему виртуелни контакт је заменио реални. А та иконица за смех на паметном телефону безгласно се смеје. Велики не само генерацијски jaз и технолошки размак између начина наших сазнања о свету, другачије осећање времена премошћавамо пробама на којима се разумемо без остатка, јер после добре пробе сви смо се променили, и сазнали више, заједнички. Сазнали неком унутрашњом заједничком потребом за сазнавањем и ширењем видика. Не само интелектом већ и душом. Та потреба је иманентна човеку. И заједничка. Можда смо данас заборавили да је заједничка.

Да ли постоји нада?

Из љубави према животу, а не према технологији, рађа се нада. Она је највећа људска снага. Као и нада, живот није монументалан, већ животан. Слави лепоту несавршености. Човек се окренуо против природе и уништава је. И природа нам се свети, каже Чапек. Можда је то полазна тачка од које треба да се мењамо. И да се поново заједно и гласно смејемо.