Фестивал наставља истим колосеком

Битеф је одувек у први план стављао вредност дијалога и уважавања свега другачијег, а пре свега: мишљења. Одувек смо успостављали комуникацију између удаљених полова, па треба то и сада да чинимо. Битеф не сме да одустане од себе, каже за „Политику” Милош Латиновић, директор Битефа, објашњавајући у каквом расположењу, атмосфери је његов креативни тим стварао актуелни концепт и селекцију наредног 57 издање Битефа, који ће од 3. до 10. октобра бити одржан на више атрактивних локација.

Слоган овогодишњег Битефа је стих „Снаго, не пристај да будеш нечија” из песме „Шума, плуг, јагорчевина” младе песникиње Радмиле Петровић, у којој се ауторка бави питањем наслеђа и (женских) предака. Овогодишње фестивалско издање чини девет представа у такмичарској селекцији коју је потписао Никита Миливојевић, његов нови селектор са изабраним коселекторима.

– Свака промена је стресна и благотворна. Али то је и нужност посла којим се бавимо. Чињеница је да је долазак Никите Миливојевића, професора и редитеља изузетне репутације, одлично решење, али је прилично каснио у контексту обавеза на фестивалу који подразумева континуитет рада и организације. Иван Меденица, претходни уметнички директор, дао је велики допринос нашем фестивалу. Његов одлазак означава и крај једне ере, једног принципа рада, јер Никита Миливојевић има другачије виђење селектирања представа и став спрам генералног репертоарског опредељења. Огромно искуство и континуирана посвећеност, многобројни контакти и мониторинг одређених стваралаца из сезоне у сезону, условили су да тим који предводи Јелена Кнежевић, веома брзо пронађе значајне опције и без обзира на дефинитивно кратак рок за припрему изнађе оптимална решења, која подразумевају: задовољење уметничке концепције селекције фестивала, довољно буџетских средстава и организациону флексибилност Битефа и трупа чије су представе селектиране, а планови утврђени много раније. У сваком случају Битеф наставља истим колосеком, али ће композиција која туда саобраћа имати другачије боје. То је нужност, али и лепота прилагођавања – тврди Латиновић

Ове јесени Битеф ће бити у октобру. Које представе, уметнике ћете представити битефовској публици? Какве су поетике нових уметника?

Верујем да ће то бити само овај октобар, јер право време за Битеф је друга половина септембра. Оно што је значајно јесте да су само термини извођења представа утврђивани као изнуђени, јер селекција је управо оно што је Миливојевић желео. Представа која ће отворити фестивал „Деца сунца”, по тексту Максима Горког, у режији словеначке редитељке Матеје Колежник, а у продукцији Шаушпилхауса (Schauspielhaus) из Бохума у Немачкој, говори о групи изолованих људи који се боре са сопственим демонима док свет око њих пролази кроз значајне друштвене и политичке промене. То питање ангажмана (од)увек је актуелно, а понекад је управо депасивизирање одређеног круга људи пресудно у одлучивању о стратегијским питањима. Навео бих и међу првима изабрану представу из Литваније „Sun & Sea”. Ради се у ствари о опери смештеној на плажи, дакле верујемо идиличном месту, певају о свакодневним стварима, а третирају горуће проблеме цивилизације климатске промене и еколошке катастрофе.

Које теме и форме прате селекцију? Односно, који је заједнички именитељ позваних представа?

Проблеми са којима се наша цивилизација суочава последњих деценија, попут климатских промена, еколошких катастрофа, пандемија, економске неједнакости, социјалних сукоба у фокусу су деловања млађе популације. Али чини ми се да због амбивалентности старијих грађана, тај храбри и самосвесни млади свет, због недостатка искуства недовољно прецизно артикулише своја опредељења – уметничка и друштвена. Због тога их треба на сваки начин оснажити, поучити, подржати, јер њима остаје будућност и свет у којем би требало квалитетно да живе. Битеф мора да пружи свој допринос и овај избор представа, кроз разнолике перспективе, поетике и уметничке праксе, представиће уметнике и уметнице чији радови на различите начине бацају светлост на тегобне приче маргинализованих заједница, доводе у питање трајност хегемонистичких структура и стављају у фокус отпорност човековог духа.

Како ћете финансијски заокружити 57 издање Битефа?

Прича о новцу, сваког приповедача, јесте бескрајна и углавном нема срећан крај. Тако је, или би било и у нашој сторији да наш мото није цитат ирског есејисте Џонатана Свифта: „Мудар човек требало би да има новац у својој глави, али не у свом срцу.” Ми већ дуго имамо визију Битефа као најзначајније манифестације у граду, који има најбољи геостратегијски и културолошки положај у југоисточној Европи. Такав фестивал требао би да има свој главни програм: о којем се прича, пише и говори, затим регионални одељак који привлачи госте из света, и наравно „Полифонију”, наш континуирани пратећи програм, као селектирани одељак за младе – који едукује и школује нову публику. За такав пројекат фестивала, који би одговарао Београду, као центру овог дела света, ми немамо средстава, и не само да их немамо, него често као ове године на пример, принуђени смо да нагађамо с колико средстава располажемо како би покрили трошкове фестивала. Не верујем да било који од великих фестивала у Европи ради на такав начин. Не говорим о буџету, јер то није за упоређивање, него о стабилном финансирању. Планираном, континуираном. Град Београд као оснивач заиста из године у годину подржава манифестацију од значаја, али поставља се питање да ли је заиста умесно конкурисати и „смрзавати се” у мају око износа који вам је додељен за организацију фестивала од којег сви очекују тријумф. А можда су наше амбиције велике, нереалне, али онда треба разговарати о томе, па да се, што би рекли, сведемо на меру, јер ништа преко мере, ништа испод мере јесте права мера...