Човек може да буде добар иако није јак

Катарина Маринчић, словеначка књижевница, књижевна историчарка и преводитељка са француског језика, професорка француске књижевности 18. и 19. века на Филозофском факултету Универзитета у Љубљани, била је гошћа управо завршеног 12. Београдског фестивала европске књижевности, где је представљен њен роман „Тереза” у издању „Архипелага”, из едиције „Сто словенских романа”, и преводу Ане Ристовић.

Реч је о првом роману Катарине Маринчић из 1989. године, који је за поменуту едицију изабран пре него што су настала њена остала дела, па и њен нови роман „Жена са сребрним оком”.

Ипак, узбудљиво је читати прозно остварење признате ауторке, награђене и престижном Наградом „Кресник” (за роман „Скривена хармонија”), које претходи њеном пуном стваралачком замаху и које одражава и њене младалачке литерарне утицаје. „Тереза” је породична и љубавна прича с краја 19. и почетка 20. века, у чијем је фокусу однос два полубрата, али и једна привлачна млада жена.

– У поговору овом издању Катарине Пантовић свидела су ми се поређења са словеначким ауторима класичног реалистичког приповедања 19. и 20. века, као што је Јанко Кресник, Јосип Јурчич или Иван Цанкар, али моји велики узори били су писци француске, енглеске и немачке књижевности, које сам читала у сјајним словеначким преводима. Мислим да су велики утицај на српску, као и на словеначку књижевност, имали управо преводиоци, не само национални аутори – каже Катарина Маринчич.

Њен роман „Тереза” приказује један егзотични и снажан женски лик, али по мишљењу ауторке, њене потоње књиге више се баве мушким јунацима.

– Једна од критика коју ми упућују у Словенији односи се управо на то зашто толико пишем о мушкарцима. Не знам зашто је то тако, а мој роман „По њиховим речима”, који је добио награду литерарних критичара Словеније, говори о чак три главна мушка лика. Мој роман о Првом светском рату „Скривена хармонија” награђен је признањем „Кресник”, пре 20 година. Мислим да сам морала да напишем ту књигу, јер се у позадини тих приватних живота тројице јунака налазе фрагменти прича породице моје мајке. Њен отац имао је два брата, један је био мобилисан и погинуо је са непуних осамнаест година у Великом рату, други је био оперски певач, лепе каријере у Бечу и Загребу, био је хомосексуалац, што је у то време било проблематичније него данас, а мој деда, отац моје мајке, био је сасвим обичан човек, са срећним животом. То су та три брата сасвим различитих карактера и судбина. Мислим да се у „Терези” налазе зачеци ових прича – каже Катарина Маринчић.

„Тереза” приказује компликоване и неостварене љубавне приче, међутим, ауторкин однос према овој теми временом се променио.

– Када сам писала „Терезу” била сам под огромним утицајем Марсела Пруста, његових илузорних литерарних љубави, које воде разочарању. У то више не верујем и мој каснији поменути роман „Скривена хармонија” има срећан крај са једном испуњеном љубавном причом. Уопште, мислим да се и у мојим осталим романима ова љубавна тема скрила у други план. „Жена са сребрним оком” третира етичко питање како бити добар човек. Главни јунак те књиге аутобиографски је, иако је мушкарац, он није јак, али и даље може да буде добар – сматра наша саговорница.

За себе каже да је ауторка која посматра свакодневно искуство, али борави и у читаоницама и архивама и на основу тога закључује да су суштински осећаји човека исти од антике до данас. Ипак, сваки писац одговоре на суштинска питања проналази у себи.

Поводом те обичности наизглед малих живота, који су одувек имали привлачну моћ за писце, наша саговорница наводи речи свог колеге Владимира Јаћимовића, такође аутора „Архипелага”, који је наступио на сцени Дома омладине вече пре ње, и који је говорио управо о томе да је најважнији од свих идентитета још увек идентитет једног човека, његов појединачни живот који учествује у историји.

„Тереза” приказује и свет ишчезле патријархалности, прикривене емотивности, која многима данас делује страно, али Катарина Маринчић не мисли да су те вредности потпуно ишчезле, већ да се читањем таквих дела заправо отвара пут за разумевање и наше савремености.

Сећања на Југославију присутна су у делима писаца бивших република, а наша саговорница потврђује да и у Словенији постоји интересовање за такве теме:

– За мене је велика радост што сам у Београду, због тога што је мој отац Андреј Хинг, који је такође био романописац, имао најбоље читаоце и пријем баш у Србији, чувао је најлепша сећања везана за своје преводе и гостовања у Србији. То је део и моје прошлости. Међутим, када је Југославија литерарна тема, ту видим мали проблем. Постоје у словеначкој литератури писци који пишу о Југославији као о својој домовини, сећају се Тита, то су људи мојих година или су млађи, а чини ми се да је њихова перспектива помало лажно аутентична, јер је та тема можда занимљива на западу. То нису мемоари, то је фикција, као што је и моја књига о Првом светском рату фикција. Мало је мемоарске литературе о том периоду што је можда изненађујуће. Старији аутори, попут Драга Јанчара, готово да не пишу о томе. Мислим да словеначка књижевност сада доживљава процват, са много младих писаца и њиховим особеним приступима. Имали смо срећу што за већину Словенаца распад Југославије није био трауматичан и због тога смо врло брзо могли да развијемо симпатију нарочито према Србији.