Нови клинци

Времена су се, богме, баш променила. Мислим, ваљда је све то нормално, али, мајку му, збуњен сам... Данима ми не избија из главе онај клинац што је здимио с татиним коферчетом пуним пара и дан-два лутао градом, остављајући за собом јасан траг расутих евра.

Нешто, као Ивица и Марица, али не да би знао којим путем да се врати кући, већ да звери знају којим је путем утекао и у којој бусији да чуче...

Јер, петнаестогодишње дете, жуто коферче и 90.000 евра, признаћете, свако би га примио на „ноћење и доручак”...

Што се оног с почетка тиче, да су се времена и те како променила, више је него јасно. Некада је ваљало бити безобразно куражан да унутрашњи џеп ћалетовог капута олакшаш за оног сиротог рудара, или беше ливца, што се по партијској директиви задовољно кезио на десетодинарки.

Или да, евентуално, задржиш кусур из продавнице, надајући се да родитељи неће приметити, или да ће једноставно опсовати и државу и бога, верујући да су цене опет отишле до ђавола, и то би углавном било то.

За највећу суму коју сам се икада усудио да „позајмим” од родитеља, мога сам да се сјурим у играоницу на три партије полурасходованог флипера, или да ми позли од 200 грама оне најлошије чоколаде за кување. И још, поврх свега, три наредне ноћи сањам како ме полиција приводи, а друг Тито све то разочаран гледа, коментаришући: „Мајку му божју, никакав пионир”, док свом верном Рексу ставља моју капу и црвену мараму...

Опет, то не значи да су данашњи клинци нешто нарочито лошији од ондашњих, али да је друштво, у целини, било боље, то – свакако.

Када кажем друштво, мислим на тадашње време, заправо. Јер, ововременске пубертетлије су, као и ми тада, само у складу са својом свакодневицом, и због тога нису нимало криви. Шта ће када је њихово време тако рогобатно, осионо, бесавесно и безидејно?!

Ја сам од оца узимао да одиграм неколико партија флипера, а овај момчић да купи флиперану. Једноставно, такав је однос снага.

Тадашњи и садашњи грех нису исто. Заправо, није исто поимање греха, али да не давим даље.

Елем, те бесане ноћи за дечакове родитеље, пролазници су углавном дојављивали полицији да су видели коферче и носиоца на неколико локација у граду. Међутим, како то с девизама обично бива: тако близу а тако далеко, дечкић је имао паметнија посла него да чека жандаре да му помогну приликом „орочавања” горепоменутог износа...

Сутрадан се јавио фамилији да је жив и здрав и да се не секирају, јер свакако није без динара у џепу, у великом граду...

У међувремену је нешто пара, кажу безмало половину, потрошио пазарећи за себе и другаре гардеробу и још неке дрангулије у „Делта ситију”?! Чуо сам да је тамо скупо, али да је толико – веровао нисам. Добро, како год...

Но, друге су ме две чињенице заинтригирале више од свега: да ли је могуће да никоме није био сумњив деран, или група њих, пуни пара, па да то некоме пријави?! Претпостављам да јесте, али кога још за то брига – важна је зарада.

А, друга: мајка му стара, зашто ја немам такве другаре?! Својима ћу пре истерати око из главе неголи динар из џепа, али... Додуше, овде о динарима нико и не говори...

Да закључим: све се ипак срећно завршило. Дечко се вратио кући; грабљивице, хвала Богу, нису на време нањушиле плен; другари нису ни голи ни боси; трговци су задовољни; коферче је здраво; отац је запрепашћен, али ће га проћи...

А, ја? Право да вам кажем, напунио сам кесу слаткишима за 1.000 динара и окачио је на кваку улазних врата. Понови ли се нешто слично, грабим је у руке и правац на терен...

Колико год да су се времена променила, клинци у тим годинама се и даље најлакше намаме на слатко. А, после? Па, зна се! Могу ја свакоме да будем другар. Толико сам прилагодљива особа да је то страшно...

А и нисам уопште алергичан на фирмирану гардеробу. Тек да видите што могу да потегнем коферче – за боју не питам...