Едукација у фенси кафићу

Језик је део културног идентитета свакога народа и, иако је жива творевина и подложан разним менама, задатак је његових говорника, нарочито оних који имају одређене јавне улоге, да негују дотерани и уређени језични стил. У томе је веома важна улога новинара да начином на који језички обликују поруку утичу на шире језичке тежње и спречавање шума у споразумевању.

Новинарство је у 20. веку пресудно доприносило развоју српског језика. Огроман је утицај на развој књижевног језика првих новинара „Политике” у епоси с почетка прошлог века.

Међутим, данас је разлика између „жуте” и „озбиљне” штампе сасвим мала. Свакодневним, кафанским и уличним језиком медији подилазе најнижем укусу. Језик „вести с естраде” почео је освајати политичке, културне и, нарочито, спортске рубрике. Посебан „допринос” ружењу српског језика даје мешавина жаргонског и разговорног енглеског и истог таквог српског језика. Такав малограђански, „англосрпски” језик продире у све медије. Први су га почели користити рок критичари, а потом новинари који прате моду, филм, спорт…

Један од задатака новинара требало би да буде неговање доброг језика читалаца, слушалаца и гледалаца. Узор у књижевном језику не представља само језик популарних књижевника већ и језик угледних новинара, уметника, научника и других јавних личности.

У српским медијима постоји велики број правописних грешака и примера непоштовања језичке норме. Док број медија данас неконтролисано расте, језичка култура се урушава, а лекторске службе се у њима гасе.

Не осуђујем језик медија глобално, јер постоји и доста позитивних примера медијског извештавања, које је потребно стално истицати. „Политика” је увек на том путу, уз свеколике грешке које се јављају и у нашем листу.

Новинарски текстови, од којих се очекује највећи степен разумљивости и тачности, у наслову, поднаслову и самом тексту засићени су разним облицима непотребних страних, најчешће енглеских речи. Изрази као што су: имплементација, едукација, фенси кафић, светски мастерс, српски фармер, менаџмент, онлајн, парти, онлајн куповина, пеј-пал рачун, прајм-тајм, оглашавање у оф-тајму, санкције и слично само су неки од примера које налазимо у српским медијима.

Сведоци смо да је српски језик запуштен. На то утичу: стање у образовном систему, чињеница да језичка норма недовољно прати развој језика и изузетно снажан утицај страних језика на савремени српски језик.

Чини ми се да је највећи проблем у образовном систему. Иако је предмет српски језик и књижевност обавезан у свим основним и средњим школама, у стварности се српски језик изучава само у основним школама, док се у средњим настава тог предмета своди искључиво на књижевност. Већина наставника игнорише обавезу да треба да предаје и језик, што надлежни просветни органи толеришу.

Наша језичка норма често није актуелна, језички приручници који су у употреби махом су застарели. И даље све потребе савременог српског језика на ширем културном простору испуњавају Правопис Матице српске, који се допуњава нередовно, и тек један језички саветник, Речник језичких недоумица Ивана Клајна.

Најобимнија граматика српског језика и даље је Савремени српскохрватски језик 1–2 Михаила Стевановића, која је објављена пре 60 година. Средњошколска Граматика српскога језика Живојина Станојчића и Љубомира Поповића први пут је објављена пре више од 30 година, и од тада се редовно прештампава без суштинских измена. Нажалост, овај средњошколски уџбеник је основни приручник по коме и студенти српског језика спремају и полажу испите из граматике. Једнотомни Речник српскога језика Матице српске из 2007. године само је привидно савремени речник. Његова израда започела је 1990. године, први пут је објављен после 17 година, и заправо представља скраћено издање шестотомног речника Матице српске, чији је последњи том објављен давно.

Овакво стање у образовању и овакво стање нормативних језичких приручника ствара основу за трећи проблем, а то су позајмљенице из страних језика, на које последњих деценија пажњу обраћа тек мали број лингвиста.

Проблем не лежи само у издаваштву и недоученим преводиоцима него и у ниском нивоу опште културе и у све већој упућености новинара и стручњака углавном на англосаксонске изворе које интернет данас чини изузетно доступним.

Лектори су некада били људи који су свакодневно креирали нормативне узусе савременог језика, међутим, током деведесетих година прошлог века међу првима су се распале лекторске службе и такво стање у издавачким кућама и медијима траје до данас. Лектори раде хонорарно и слабо су плаћени. Уз свој посао обављају и коректорски. Међу лекторима нема размене искустава и идеја, све се своди на појединачни рад где нема контроле квалитета.

Држава би требало да даје подршку организовању одговарајућих курсева на којима ће се активно и перманентно образовати преводиоци и новинари, због тога што су то две групације које имају огроман утицај на језичке навике популације. Представљање језичке културе кроз низ активности, кроз изложбе, трибине и предавања широм Србије, начини су да се помало, али свакодневно, утиче на развој језичких навика људи. Такође и дугорочна и стална подршка ћирилици и изради јединственог буквара за све који уче српски језик без обзира на то да ли је то у Србији или било којој земљи на свету.

Језичка политика не може се успешно водити без њених јасно утврђених носилаца и без добре стратегије. У Србији тога немамо. Код нас се држава тиме одавно не бави. Да ли је то последица немара, или намере, или нечег трећег, или свега помало, то би заслуживало да буде темељно испитано.

Нажалост, мањи проблем нам је стихијско уношење у српски језик многих страних речи које су непотребне (јер има, наравно, и оних које су потребне) и непотребна употреба сленга и вулгаризама где томе није место, од све израженије политизације језика, у покушајима да се граматика савременог српског језика промени и усклади с правилима нове српске политичке коректности, нпр. претеривање с родном равноправношћу на новом таласу радикалног феминизма, са вештачким именицама типа: академкиња, примаријускиња, инжењерка, архитекткиња, хируршкиња и сл.

Оно што је наметнуто Законом о родној равноправности и пратећим речником јесте злочин над српским језиком: насилно прављење именица женског рода од свих именица мушког рода, као што су: боркиња, гудачица, инвалиткиња, књиговоткиња, метеоролошкиња…

Те именице користе они који мисле да је политичка нужност да за сваки друштвени статус постоји именица женског рода, а ако је у језику нема – треба је направити.

Пракса је показала да све оно што је наметано и није било у духу нашега језика – није издржало пробу времена. То је уједно и путоказ садашњим и будућим писцима граматике и правописа српскога језика. Као и у сваком другом закону, ако није произашао из праксе – неће бити поштован и имаће кратак век, без обзира на могуће казне.

Када је реч о писму, ја не верујем у оне теорије о организованој кампањи против ћирилице коју воде комунисти, домаћи издајници, другосрбијанци, трећесрбијанци, Ватикан, Брисел или не знам ко други. Двоазбучје је наша историјска несрећа, клопка у коју смо постепено упали. После 1918. Срби су открили да могу свој језик писати латиницом, као и Хрвати. Почели су да објављују књиге и новине на латиници, помало па све више. Нису размишљали о томе да се двоазбучје не може вечито одржати, да га ниједан други језик у свету нема. Нису схватили да ће латиница почети да истискује ћирилицу, јер има далеко ширу примену, јер је потребна за стране језике, за математичке и друге формуле, за интернет, за аутомобилске регистрације и тако даље, док српском ћирилицом можете да пишете само српски. Сад смо дошли до тачке када ћирилицу морамо да чувамо, да је спасавамо, као што се чувају културна добра.

Англохолизам – бољка од које пате све нације света

И „англохолизам”, како га је назвао лингвиста Твртко Прћић, данас је бољка од које пате све нације света. То је цена која се мора платити за чињеницу да најзад имамо један светски језик, употребљив за споразумевање у целом свету (будући да покушаји са вештачким језицима као што су есперанто или интерлингва нису успели). При том неке нације реагују неодмерено, пуристички, настојећи да замене баш сваку страну реч, па и оне распрострањене и свима знане. Ми смо од тога заштићени захваљујући лошем примеру Хрвата: сигурно нећемо бити у искушењу да уместо „бестселер” кажемо „успјешница”, уместо „софтвер” – „напудбина”, уз разне друге „опходње”, „зракомлате”, „велепосланике” и тако даље. То ипак не значи да треба да се опустимо и мирно прихватимо сваку енглеску реч која се појави. Да имамо више свести о матерњем језику и више бриге о стилу и изражавању, не бисмо допустили да „имплементација” постане помодна реч за остварење или спровођење, да имамо „менаџмент” уместо управе, да се говори о тиражу од „десет хиљада копија” уместо примерака, или да „кратка прича”, буквални превод од „short story” (шорт стори), потисне нашу реч приповетка.

Крух и тисућа нису кроатизми

У српском језику се без разлога неке речи проглашавају кроатизмима, иако то нису пошто их налазимо и код старијих српских писаца још у претпрошлом веку, јер имају„неодређено хрватски призвук”: мучнина, упала прехлада, расвета, туђица, смеће, попримити, тисућа, повест, крух(в), пошаст, угодно, након… и многе друге.

Треба истаћи да Хрвати а и неки Срби сматрају да је„хлеб” српска реч а „крух” хрватска. Наравно, то није тачно. У српској епској поезији имамо много пута помињан „крув”, као што у хрватском Загорју имамо село Хлебине. Или: Хрвати кућу у којој живе зову „дом”, али у њој живе кућанин и кућаница а не домаћица, а ми имамо кућу у којој живимо – и ту смо домаћин и домаћица. А логичније би било да у кући живе кућанин и кућаница а у дому домаћин и домаћица…