ЧУВАРИ ПАТРИОТСКЕ НЕВИНОСТИ

Растурено је још једно нераскидиво кумство. Шешељ је бацио тешко проклетство на Николића, а овај још није сасвим развезао језик. Војвода беше за њега недостижна политичка звезда, све док му робијање није „искривило свест”.

Може бити да за такво стање ствари и није био потребан статус патетичног сужња, којитрибуналу и остатку српства стално прети новим ригорозним дијетама и тестаментима. Шешељ је и раније био надарен за спектакуларна махнитања, па их је и чинио на радост и згражавање дела јавности склоног да се њиме бави.

Али, тестија се носи на кладенац док се не скрши. И сада је питање чија се разбила. Док се радикали, подељени на мрзилачке фракције бацају блатом и другим супстанцама на своје доскорашње саборце, чаршија ужива. Свашта се ту може чути и видети, осим Александра Вучића, који се изгледа стропоштао у тешку посткумовску депресију. Тако је прва два дана постао „звезда прелазног рока”, а после се преобличио у неодлучног калкуланта који није у моћи да пресалдуми коме ће кумству да се одазове.

Вучић примењује стратегију адолесцента кад му се разилазе родитељи. Мрзи и воли обоје, најрадије би остао сам и тако их казнио, али нема куд да се дене. Неко од кумова ће се прихватити старатељства над њим, очекујемо да такву одлуку генсек радикала ових дана обзнани као своју.

У прошли петак Николић је, све с плачевним Делићем и осталима, избачен из странке. Означен је као издајник радикалске „идеологије”, а самим тим и српства. Како је то уопште могућекад је Тома био атестиран за расподелу таквих оцена? Наравно да је могуће, јер је „речник увреда” само у једној глави, која смишља шта ће који срећник да одвали пред српском патриотском публиком.

Тома је до пре неколикоседмица био неприкосновени узор родољубља, а данас је издајник. Његовим делом ће се, својим суптилним оценама, бавити госпођа Радета и остале звезде језичке радикалске секције. Тако је испало да је стаза славе, с монополом да се чува част отаџбине, сасвим близу депоније са издајничким отпадом.

Јесте Николић учинио крупну ствар у разбијању шешељизма, али је то само први корак. Тек сада се јасно види да је у временима свог највећег успона и он говорио Шешељевим језиком, не могавши да му се одупре, без храбрости да мења текст који је морао да декламује. Понегде је туђе лекције „обогаћивао” својим искрицама, али је то било сувише стидљиво. Рукопис великог манипулатора, познат из њ”егове неизлечиве скрибоманске помаме, није било могуће сакрити.

Као Шешељев заменик, Николић је дословце понављао морбидне досетке свога кума о Зорану Ђинђићу, а пре тога о Славку Ћурувији. Био је спреман да доказује сваку заумну Шешељеву изјаву као лозинку српства и да се због тога посвађа и са самим собом.

Све је то трпео док се могло, а онда је логично објаснио раскид са својом шизофреном позицијом, откидање од сијамске улоге Шешељевог алтер ега: „Ја могу да поднесем све, али ово више не могу!”

Потпуно разумљиво и чак није претерано касно. Састанак Централне отаџбинске управе био је поучан у сваком погледу. Али је у тој анатомији расцепа највеселије Шешељево писмо из Хага, као поучан неоинквизицијски акт. Тај смандрљани допис пун је идеологије, параноје и страних служби. Николић, замислите, није нико други, него плаћеник и агент неке шпијунске агенције. Да ли је она страна или наша, за војводу одавно није важно, њему су сви осим њега непријатељи, ако не и он сам себи.

Како су то стране службе могле да разбију СРС ако је она, по легенди, „чедо домаће СДБ”? Можда управо због тога, јер странци радо растурају оно што ми с муком стварамо. Било би занимљиво знати како је текла Николићева еволуција од чувара кључа радикалске патриотске невиности, до издајника који је ту невиност изгубио међу првима. Или је то можда била револуција, изненадна промена нарави под утицајем неке силе којој смерни Тома није могао да одоли?

Тек ће се знати шта је све Николић био док смо мислили да је заменик Шешеља. Из отаџбинске централе се спремају да обелодане неке финансијске, а и еротске афере у којима је Тома био водећи модел. Наводно је спопадао „страначке колегинице”, што и не би било никакво чудо. Ко би им уопште одолео?

Кад се јави Вучић, а и ако се не јави, имаћемо нову странку у српском политичком театру. Она ће бити ваљда негде на десном центру, где иначе има доста гурања. Николић ће бити близак Коштуници и Вељи Илићу, с којима је био у љубави и пре Шешељеве анатеме. И онда можемо да очекујемо креативни склад владајуће и опозиционе Србије, док се не појаве домаће и стране службе, плаћеници, одроди и издајници.

Све што не могу да оштете и урнишу наведени уметници, могу кумови.