Бечки ђак Јован Цвијић

Када на летњи солстициј, 22. јуна ове године, будемо обележили 130. годишњицу Цвијићевог Географског завода, биће права прилика да се још једном с великом пажњом и пијететом, присетимо великана наше науке Јована Цвијића.

После завршених студија природних наука на Великој школи у Београду, Јован Цвијић (Лозница, 1865 – Београд, 1927) добио је диплому шестог јула 1888. године. Затим је годину дана радио као суплент (професор приправник) у Другој београдској гимназији. По идеји свог професора географије и дипломате Владимира Карића (1848–1893), обратио се Министарству просвете, које му је 1. маја 1891. године одобрило стипендију од 2.000 динара за одлазак у Беч ради научног усавршавања. Стипендиста се обавезао да ће на студијском усавршавању посебну пажњу обрати физичкој географији, картографији, политичкој географији, статистици и историјској географији, да ће испите полагати на време, о чему ће Министарство редовно обавештавати. Министарство се обавезало да му, поред стипендије, плаћа школарину, испите и стручне екскурзије. Уговор је службено потписан 31. маја 1889. У то време је управа Велике школе указивала Министарству просвете да је за Србију од великог значаја да најбоље дипломиране младе људе пошаље на стручно усавршавање у иностранство.

Цвијића је у Бечу као ментор прихватио знаменити научник, велики геотектоничар, Фридрих Карл Албрехт Пенк (1858–1945), који је са сарадницима израдио посебан програм студија, лабораторијских вежби и теренских истраживања за Јована Цвијића, коме су призната два семестра студија из Београда. Цвијић се у Бечу брзо снашао, јер је одлично знао немачки језик, а литературу је пратио на француском и енглеском. Научно се усавршавао три године, тј. шест семестара. Редовно је одлазио на предавања и вежбе, полагао колоквијуме и испите, бранио семинарске радове и учествовао на планираним екскурзијама, најпре по околини Беча, а затим, с професором Пенком, по Алпима, где је први пут видео леднике и морфолошке трагове плеистоцене глацијације, којима ће касније посветити део свог научног стваралаштва.

Током четвртог семестра школовања у Бечу, Цвијић је присуствовао Деветом конгресу немачких географа, о којем је објавио интересантан прилог у београдском „Просветном прегледу”, свеска 7–8 за 1891. годину.

Пошто је, на предлог професора Албрехта Пенка, већ после прве године боравка и студија у Бечу, за докторску дисертацију одабрао трему о карсту, Јован Цвијић је школске распусте проводио истражујући крашке терене источне Србије, Црне Горе, Босне, Херцеговине, Далмације, Словеније и тршћанског залеђа. Докторску дисертацију под насловом „Феномен карста, једна морфолошка студија” одбранио је крајем 1892. године, кад је, како сам каже, положио главне ригорозе и писани рад и почетком 1893. године, када је положио споредне ригорозе. Зна се да је за доктора географских наука промовисан 22. јануара 1893. године. Европи и свету предочио је обиље нових научних сазнања о кречњачким теренима, посебно површинским и подземним облицима крашког рељефа и циркулацији подземне воде у њему.

Под уредништвом Албрехта Пенка, Цвијићева докторска дисертација публикована је у петом броју, свесци 3, бечког географског часописа „Geographische Abhandlungen” 1893. године.

По повратку у Београд добија бројне похвале за документовано дело, које је означено као заставнички подухват на плану морфологије и хидрологије кречњачких терена. Поред осталог, познате су његове речи: „Нисам био свестан велике важности коју ће тај рад имати. Добио сам одштампаних само неколико екземплара, а остало је господин Пенк разаслао онима којима обично шаље на дар ’Geographische Abhandlungen’. Најпре сам видео знатан утисак, који је ’Karstphаnomen’ учинио, по писмима која сам почео добијати из иностранства. Нарочито се сећам писма од Ритхофена и Sir Archibalda Geike, који веома позитивно пише о овом делу.” Године 1895. Цвијићева докторска дисертација је преведена с немачког на српски језик и објављена у Београду под насловом „Карст – географска монографија”.

Академик из Љубљане Иван Гамс, познати геоморфолог, изванредан познавалац стваралаштва Јована Цвијића о карсту, истицао је да је мало примера у историји да је неко докторском дисертацијом утемељио нову научну дисциплину. То је могао само Јован Цвијић, захваљујући личним способностима и чињеници да је од јесени 1889. до марта 1893. године студирао у Бечу, значајном научном центру југоисточне Европе.

По доласку из Беча у Београд, Цвијић се јавио Министарству просвете, које његову молбу за запослење упућује Великој школи. Средином 1893. постављен је на место редовног професора физичке географије и етнологије Велике школе у Београду, на којој је 22. јуна основао Географски завод, претечу данашњег Географског факултета Универзитета у Београду. На челу ове високошколске установе остао је до смрти, средином јануара 1927.

Стеван М. Станковић,

Београд