Не воле их овде јер хвале Србију а грде Канаду

Јутрос упознах двије младе дјевојке, које су биле на путу кући са ноћне забаве у граду. У својим двадесетим, пријатне спољашњости, примјерног држања и лијепих манира бијаху пријатно друштво и занимљиви саговорнице.

После уобичајне уводне размене уљудности  и неизоставне „обраде времена”, које овде служи као загријавање за озбиљнији разговор, једна од њих ријеши да пређе на озбиљне теме. И рече: „Моја другарица је вечерас раскинула са њеним момком”". Ја као из топа, congratulations (честитам, сретно било).  

За тренутак збуњене, згледаше се, а потом праснуше у смијех.

- Видиш, он је у праву, тјешећи губитницу рече њена другарица.

Очекивале су „Oh I am so sorry” (врло ми је жао) и друге пренемажуће изразе сажаљења и утјехе. У моме малом селу далеко, далеко у планинама кажу: „Никад не трчи за мушкарцем и аутобусом”, наставим ја са својом терапијом уцвијељеног срца.

Оне и даље гледају са невјерицом и говоре једна другој: „Он то не говори озбиљно, он се шали."

После краће паузе једна ме упита одакле сам. Из Србије велим ја (моја Србија укључује и моје село).

Наста тајац, учини ми се да њихово расположење спласну.

- Ја знам неке Србе, рече једна.

- И ја, настави друга. Има их пуно овде, омражени су.”

Не показујући ни трунку изненађења, а још мање увријеђености, са изразом научничке знатижеље упитах што је то тако, због чега су омражени?

- Увијек говоре у суперлативима о Србији, док срозавају и грде Канаду,  одговори једна док је друга одобравала климајући главом.

Нимало изненађен, пошто сам исто чуо од одређеног броја Срба, одговорих им он што сам говорио и Србима, да то није нелогично с обзиром да они одаберу лошије од бољег, а да их у том избору нико не присиљава нити им неко нешто брани. Проблем је у њима, а не у Канади или Србији заврших ја.

Учини ми се да са овим ријечима се вратила првобитна пријатна и комотна атмосфера. На растанку, а у вези већ започете „терапије” затражише савјет за уцвијељено срце.

- Нађи другог момка, и то што прије то боље, одговорих ја. Поздрависмо се ко стари знанци, оне одоше смијући се.

Драго Ђачић

Пишите нам
 Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика