Данашња технологија неће уништити културу и уметност

Бизниси долазе и пролазе, а уметност је вечна, пише Милена Тробозић Гарфилд у књизи „Уметност је наш посао”, управо објављеној у издању Вулкан издаваштва, у којој разматра бројне теме у вези с медијима, културом и уметношћу. Сумирајући своје дугогодишње искуство у области културе (продуцент, књижевни преводилац, уметнички директор, адвертајзинг и пи-ар менаџер, по образовању и глумица) ауторка је  кроз занимљива поглавља, попут „Спонзори, донатори и инвеститори – упутство за употребу”, „Нетфликс стиже, а баба се чешља”, „О библиотерапији: може ли читање да нас усрећи”, „Прљави новац и чиста уметност” и друга, заправо понудила својеврсни водич на тему како сачувати уметност у 21. веку. Књига ће бити представљена вечерас од 19 сати у књижари Вулкана (Сремска 2).

У овој својој малој студији ауторка даје занимљиве паралеле. Рецимо, Сократ се био забринуо да ће писање уништити људско памћење, ум и способност размишљања, али десило се супротно – људска култура и цивилизација развили су се до неслућених граница. Затим су  песници, писци и мислиоци били забринути појавом Гутенбергове нове технологије сматрајући да ће она омогућити ширење безвредних и вулгарних садржаја, али опет се десило супротно – ова технологија помогла је ширењу писмености и процвату књижевности. Тако ни данашња технологија у форми нових дигиталних медија и масовне продукције свакојаких садржаја,  сматра ауторка књиге, неће уништити ововремену културу и уметност.

О томе шта позитивно данашња технологија може донети, по угледу на оно што су некад донели перо за писање и Гутенбергова нова технологија, Милена Тробозић Гарфилд у разговору за „Политику” каже:

– Технологија, као и ове које сте поменули, увек доноси већу публику, а понекад и нове форме. Да није било штампаних књига не бисмо, рецимо,  имали реалистички роман. Познато је да је „Дон Кихот”, први реалистички роман у историји књижевности, био и први прави бестселер, управо захваљујући прештампавању и широком тржишту Латинске Америке. Петер Гелб, директор Метрополитен опере је 2007. увео опере у високој резолуцији, то јест врхунски снимљена жива извођења опера на сцени Метрополитена које су се емитовале у биоскопима широм Америке, а потом и широм света. То не само да је спасло оперу, чија публика стари и смањује се, популарисало је међу публиком која нема могућности да путује у Њујорк или да плати веома скупе карте од неколико стотина долара, него је увело и приказивање врхунских представа, на пример, Националног театра из Лондона и многих других позоришта. Данас многи читаоци не читају књиге већ их слушају у интерпретацији врхунских глумаца, од Мерил Стрип до Тома Хенкса.

Однос уметности и тржишта је питање око којег се данас ломе копља у јавности. Наша саговорница сматра да је ова расправа бесмислена пошто је култура одувек била на тржишту.

– И Леонардо је продавао своја дела или радио по поруџбини. Микеланђело је осликао Сикстинску капелу по поруџбини папе и имао је да тако кажем задату тему библијских мотива. То је суштински био велики ватикански билборд. Чак и ако своје дело продајете за један динар једном једином купцу ви сте већ на тржишту. Уметност коју нико неће да купи је кућни хоби за породицу и пријатеље. Наравно да не мислим да уметност треба да подилази најнижим неукусима свих и свакога. Напротив, она мора да предосећа нове сензибилитете и омогући публици да их кроз нова дела и сама препознаје у себи – објашњава она.

Ипак шта је у данашњим новим условима кључно у односу уметност-тржиште?

– Баланс између тржишта и уметности огледа се и у односу између непрофитне и профитне уметности. Код нас мало ко препознаје ту разлику. Није свако дело које постиже успех код публике уметност. Нешто је и вашарска забава. Али Бродвеј, који је искључиво профитно оријентисан, не може да опстане ако не оствари врхунскe уметничке или макар извођачке домете. Ако бродвејска представа добије лошу критику у „Њујорк тајмсу”, она већ следеће недеље престаје да постоји. Наравно, постоји и репертоар за непрофитна позоришта која се не држе тако строгих тржишних критеријума, али ако управа не постиже резултате код критике и публике, онда управни одбор мења управнике. Код нас још није све тако ригорозно и представе које немају публике често опстају на репертоарима. То је за мене феномен за који немам објашњење – наглашава наша саговорница.

У књизи наводи да за опстанак културе и уметности нису пресудни медији, већ – уметност. На шта се у том случају своди улога медија?

– Ако дело није вредно ниједан медиј му не може помоћи да то постане. Али у данашње време медији су битни, било да је реч о масовним медијима попут телевизије или дигиталним попут социјалних мрежа или подкаста. Зашто? Зато што данас није довољно створити врхунско уметничко дело. Потребно је да оно буде примећено, јер живимо у времену презасићености садржајима. Двадесети век је био век продукције и дистрибуције. Двадесет први век је век пажње – како постати и остати примећен у огромној понуди садржаја од уметничких до забавних. Борба за пажњу захтева осмишљену комуникацију са публиком, а та комуникација се неминовно одвија преко медија.

Кад је реч о положају медија у савременом свету, Милена Тробозић Гарфилд наводи пример „Вашингтон поста” који је био пред гашењем док га није купио Џеф Безос и од њега направио чак интернационални медиј. Ипак није ли очекивање да свако добије свог Безоса сувише поједностављен поглед на тако сложене проблеме које намеће ово време?

– Наравно да је поједностављен и наравно да ће ретко ко имати свог Џефа Безоса који је могао себи да дозволи да, прво, спасе велике и угледне новине и, друго, да кроз „Вашингтон пост” стекне утицај у Вашингтону, политичком центру Америке па и света, и да захваљујући свом познавању дигиталних медија претвори утицајне  локалне дневне новине у светски дигитални медиј. Џеф Безос се није обогатио захваљујући продаји књига него захваљујући коришћењу алгоритма и праћења података. И то је применио на „Вашингтон пост”. Али већина медија у Америци па и у свету неће наћи милијардера који ће бити вољан да потроши новац да би спасао новинарство – закључује Милена Тробозић Гарфилд.