Шта се (не) учи у уџбеницима наше савремене историје

Наш уважени коментатор Чедомир Антић у тексту објављеном у „Погледима”, „Политика” 22. јуна под насловом „Историја у школским програмима”, настоји да оправда писце програма савремене историје због оштрих критика које им се упућују и које Антић набраја, а ја би им још додао: игнорисање или површно интерпретирање неких кључних момената из нашег послератног развоја, необјективност и несистематичност у интерпретацији и слично. Антић тврди да их пишу школовани историчари, стручњаци, детаљно образлажући процес и прописе, како се долази до уџбеника, уз то констатујући да нема опасности да ће нам страни издавачи наметати садржај. Могуће је да је предвиђена процедура добра, али је питање да ли се поштује и какав је финални продукт, текст на школској клупи, из којег ће деца учити.

Ево по мишљењу какав је тај продукт. Пажљиво сам читао уџбеник историје за трећи и четврти разред гимназије чији је издавач Завод за уџбенике и запањио се начином интерпретације и изостављањем неких кључних обележја нашег послератног развоја. Имам и мало искуства у раду у просвети али бих тешко успео да неконзистентно градиво сажмем у неке логичне целине и организујем школски час.

Један од кључних стубова нашег развоја био је систем социјалистичког самоуправљања којем се посвећује тек неколико реченица, кад је уведено и којим актима је инаугурисано. Ни речи о садржају и достигнућима тог система на материјалном и духовном плану, да је био праведнији, хуманији од других, да је био облик непосредне демократије и подстицајан за стваралаштво, па смо се захваљујући том систему брзо извукли из послератног сиромаштва и постали средње развијена земља Европе са растом производње и стандарда изнад 10 процената. Па зашто се самоуправљање потцењује и игнорише иако је то наш аутентичан пројекат, а не нека комунистичка ујдурма, јер га ни једна земља источне Европе није имала. Зашто, ако се у свету данас трага за неким облицима партиципативног управљања и извлачења човека испод јарма експлоатације? Да ли је то због тога што су, како господин Антић каже, наши програми „темељно деидеологизовани”. Можда, али смо увели нову идеологију неолиберализма.

Зашто се Покрет несврстаних као наш пројекат прихваћен у свету подробно не објасни, баш данас када се трага за другачијим светским поретком.

О покрету младих за организовање радних акција, њиховом заносу и стваралачком ентузијазму, једностраном у свету, који је трајао све до 90- тих година, млађе генерације морају више да знају.

Период под санкцијама, десетогодишњим ратом без објаве рата и на крају бомбардовањем 1999. и разарањем целе Србије, није адекватно обрађен па се не може закључити који су стварни узроци, циљеви и последице таквог злочиначког подухвата. Можда се жели сугерисати закључак овим цитатом из уџбеника „Српска политичка сцена (мисли се на период до 1990.) била је обележена репресијом режима, одсуством пуне демократије и политичке толеранције, прогоном политичких противника и масовним пљачкањем грађана од стране владајуће елите, па су највеће демонстрације организоване 1991.”.

Неко би могао закључити, па ако је то тачно можда су у праву ови што су нам толико зла нанели.  Ето такав уџбеник дају младима у руке учењаци о којима Антић говори. Чудно је да уџбеник потписује као рецензент и један угледни професор, члан руководства СПС-а.

Живомир Жика Тешић
политиколог у пензији