Случај Илије Башичевића

У Галерији огранка Српске академије наука и уметности у Новом Саду управо је затворена мала ретроспективна изложба Илије Башичевића Босиља (1895–1972), уметника о којем српска јавност, изгледа, сасвим мало зна, а који је засигурно задужио нашу културу.

Овдашњи медији недовољно су пажње посветили овом уметнику кога је лондонски часопис "Raw Art Magazine" у јануару ове године уврстио међу 50 најзначајнијих "арт брут" или "аутсајдер" уметника у свету.

Према наводима тог часописа, многи од тих 50 стваралаца присутни су у веома важним колекцијама, музејима и књигама.
У овом часопису напомиње се да је Босиљ развио "сопствени визуелни језик, да њиме комуницира своју личну филозофију…", те да "најчешће слика сцене из Библије, његове слике осликавају јединствен, углавном имагинарни свет, удаљен од традиционалног живота у том региону. Његов је свет дводимензионалан, пејзаж насељен измишљеним универзумом људи и демона, змија, риба и антропоморфних створења, цак и свемираца".
Иначе, "Raw Art Magazine" је 1998. године добио Унескову награду за најбољи часопис о уметности у свету, а дела овог уметника налазе се у приватним колекцијама светски познатих личности као што су Макс Бил, породица Рокфелер и глумица Софија Лорен.

Фасцинантан је и податак да су само у последњих неколико година слике Илије Башичевића Босиља излагане самостално у Венецији (1998. године, под покровитељством Унеска), затим у Њујорку 2006. године, да би исте године радови овог земљорадника и уметника били приказани у Њујорку на групној изложби међу великанима светске уметности као што су Пикасо, Шагал, Кандински.

Овога лета, њујоршка галерија "St. Etienne" организовала је групну изложбу на којој је Босиљеву слику ставила између дела познатих мајстора сликарства – Густава Климта и Егона Шилеа.

Изложбу у Галерији огранка САНУ у Новом Саду, која носи назив "Уметнички случај Илије Башичевића Босиља", организовали су унука уметника Ивана Башичевић и кустос Музеја савремене уметности из Новог Сада Небојша Миленковић.

И заиста, занимљив је уметнички случај овог аутора. Рођен је у Шиду, у домаћинској, патријархалној породици од које је и наследио лепе манире доброг домаћина. Предано се бавио земљорадњом све до 1957. године када му комунисти одузимају земљу што ће, како каже Небојша Миленковић, умногоме одредити будућност – како његову личну, тако и овдашње историје уметности.

Захваљујући библиотеци његовог сина, историчара уметности и познатог концептуалисте Димитрија Башичевића Мангелоса, Илија је прочитао све што се могло наћи у полицама, почев од књига из историје уметности, медицинске литературе, преко Библије, психолошких романа Достојевског и митова из српске старине, па све до Махабхарате и Рамајане. Тако је, прича Миленковић, Илија почео да ствара своју "Илијаду" (свет по Илији).

"Све што је читао и све што му се дешавало, у специфичној уметниковој редакцији, инкорпорирано је у Илијади – сликарски свет који стоји насупрот свакој познатој реалности, сведочећи о једној од најнедокучивијих драма у уметности 20. века".

Башичевић се предано посветио и сликарству. Осликавао је све што му се нашло под руком: папир, платно, лесонит, стакло, намештај, зидове, џакове за кромпир, флаше, књиге, пампуре за флаше…  И тако све до смрти. За непуних 15 година створио је опус од близу 2000 дела.

Уметникова дела су у почетку имала одредницу "наивне уметности" која је његовим сликама омогућила да пропутују светом. Временом, како објашњава аутор новосадске изложбе, ова одредница је за Илију као уметника постајала баласт који умногоме оптерећује и удаљава од суштине. Захваљујући великом труду Босиљеве унуке Иване, уметниково дело доживљава сасвим нову рецепцију, о чему сведоче веома успешне изложбе широм света. Само у последњих неколико година Босиљеве слике излагане су самостално у Венецији, Њујорку и Београду, а ускоро ће се наћи и пред публиком у Паризу, Амстердаму и Ници.