Само запис на чесми подсећа на последњег Обреновића

Ужице – Недавно поменута годишњица крвавог Мајског преврата, 120 година од краја династије Обреновић, подстакла је Ужичане који држе до прошлости и дуговечних добара да млађе опомену на доба владавине краља Александра Обреновића који је, нема сумње, задужио ову варош. Стамено и данас стоје важна градска здања подигнута у његовом времену, нека започета и уз присуство тог владара.

Поносом града генерације Ужичана сматрају прву хидроцентралу на Ђетињи (чији значај је у ово време ЕПС занемарио), направљену 1900. године. То је прва хидроелектрана по Теслиним принципима наизменичних струја у нашем делу Европе, највећа овдашња технолошко-историјска вредност. Подигнута новцем предузимљивих ужичких газда акционара, а камен темељац за њу маја 1899. поставио је краљ Александар Обреновић (прорадила на Илиндан 1900. ). У ово доба она је музеј, с тим што су њене оригиналне „Сименсове” машине још способне да производе струју.

Свим ратовима и ломовима минулих доба одолело је и здање ужичке Гимназије, саграђено 1893, у првој години владавине последњег Обреновића. Зграда те реалке касније је дограђена, а и данас у њој уче ужички гимназијалци.

Међу монументалним грађевинама из Александровог доба је и зграда касарне у Крчагову. Овај владар је маја 1899. и за њу поставио камен темељац, а као касарна „Четврти пук” користи се од 1900. године. Војска је у њој боравила до краја прве деценије овог века, након чега је стара касарна предата граду и постала цивилни објекат (ту је сада галерија, изложбени простор, депо, а део оронулог здања је празан).

На овом списку дуговечних ужичких грађевина из времена Обреновића донедавно је била и зграда Ткачнице, направљена поред Ђетиње 1901, од када је текстил, тканине, пешкире и друго производила безмало цео век. Али најпре су је деведесетих гурнули у пословну кризу, услед чега је предузеће касније сасвим потонуло, големи погони остали су празни. У јесен 2020. ужичко МПП „Јединство” (власник те грађевине) срушило је до темеља објекте старе Ткачнице, затим и њен високи димњак, па на месту некадашње фабрике из Александровог доба подигло стамбено-пословни комплекс.

И овај чин, упркос давним постигнућима која одолевају, говори да је данашње Ужице заборавило последњег Обреновића, иако је та династија била привржена овом крају (пре свега због књаза Милоша, рођеног у пожешкоj Добрињи, који је у Првом устанку био војвода ужички). Једини запис где се краљ Александар Обреновић помиње налази се на каменој Поповића чесми, откривеној 1900. на платоу између Цркве Светог Ђорђа и зграде Гимназије у центру Ужица. Уклесана је на све четири стране чесме по једна порука где се чита да ју је подигао адвокат Алекса Поповић свом брату проти Гаврилу, при чему на источној страни пише: „Ужице 1900, под владом Александра I, господара и краља Србије”. Једва приметно и за оне који се у жези освежавају живом водом са те спомен-чесме.