„Егзит” између осуда и похвала

Нови Сад – „Егзит” је био у Новом Саду и прошао, али је остао и одијум како је на фестивалу „све пијано и дрогирано”, место где нам се гура (у око) западњачка музика, а онда уз њу ваљда иде дрога, уместо дозе патриотизма. Како гледамо на туристе који на пар дана масовно освоје Нови Сад и Петроварадинску тврђаву, фестивалску локацију, јесу ли културни, фини, пијани, западњаци, патриоте... И кога туристи, такви какви јесу, представљају, себе или културне моделе из својих земаља?

Др Игор Стаменковић, ванредни професор на Катедри за туризам Природно математичког факултета Универзитета у Новом Саду, каже у разговору за „Политику” да на „Егзит” долази специфична група туриста, фестивалски туристи, млади који иду около и по фестивалима у свету.

„Ради се, дакле, о омладинском туризму. Спавају у шаторима, хостелима и не троше толико новца као елитни гости, али доносе неку корист локалном становништву и привреди. За седам дана, рецимо, колико ће због ’Егзита’ доћи у нашу земљу, неко од њих ће отићи и код фризера, сести у такси, купити нешто, јести у ресторану. Пре свега су то добри амбасадори који гледају позитивно на домаћина код кога долазе”, износи своје утиске и (са)знања професор Стаменковић.

„Постоје и негативни ефекти на које се локално становништво жали: бука, гужве у продавницама, заустављање саобраћаја, пуно смећа. Као млади, ови туристи нису у зрелој доби, па онда ујутро на улици видимо и неке ’превеселе’, а и оне који су нешто претерано конзумирали, што оставља ружну слику у целој причи. Има грађана којима све то смета и оних којима не смета тих неколико дана и свесни су да је фестивал наш производ, да можемо имати корист”, додаје.

Професор каже да је био и сада на „Егзиту” и да у великој маси фестивалских гостију никад није видео изгреде и туче. Један човек је овог пута пао са зидина тврђаве, уз све редаре и баријере постављене због безбедности, али постоје у свему и лична одговорност. Дешавало се то, како каже, и мимо фестивала. Неки поведу са собом и своју децу, узраста шестог-седмог разреда. Професор још напомиње да он среће групе познатих људи које само ту и виђа, те да су ти сусрети увек радосни.

„Постоји та прича да су публика ’Егзита’ млади, а ми старији сваке године коментаришемо како то више није то. Нама старим рокерима та музика који они слушају није интересантна, али млади су циљна група фестивала. Не бих рекао да ти туристи представљају културу земаља из којих долазе, јер су као људи недовољно зрели, нису прошли животне фазе, има адолесцената, студената. Нормално им је да остану на фестивалу до седам-осам сати ујутро”, каже професор Стаменковић.

Он сматра да је лицемеран и генерализован став по коме су туристи са „Егзита” конзументи дрога, које су и иначе проблем друштва.

„Дрога је као феномен постала шездесетих година, била је експонент хипи-покрета у Америци и та тема прати музику од тада. Ми знамо за Елвиса Прислија, Џенис Џоплин и друге који су имали проблема са дрогом и знамо да она прети, али и ту постоји лична одговорност, а најпре потреба да се држава позабави том причом. Рокери су етикетирани као потенцијални наркомани, а дрога је данас можда чак присутнија у свету турбо-фолка. Знамо ми и слике са кеја у Новом Саду, где млади седе увече и пију, и онда када фестивала нема. Држава треба да се бави тим проблемом посебно у области образовања. Младима треба показати да забаву могу имати и без ’онесвешћивања’”, наводи професор.

У Норвешкој, како преноси, стриктна су правила око алкохола, где држава контролише специјализовани ланац трговина за вина и жестока пића, док једино пиво може да се купи у прехрамбеној продавници.

„Спекулације су и претеривање да ’Егзит’ значи дрогирање. Многи које знам да тамо долазе пију само воду, уопште не пију алкохол. Мислим да се претерује да би се нашао негативан аргумент. Генерално та прича о дроги и алкохолу кроз свет музике пратила је глумце и музичаре, и неко јесте од ње пострадао, али не треба генерализовати, па ако видиш Британца који се ваља по улици да кажеш како су сви Британци такви. Има и наших младих који пију и пуше, не само на фестивалу. Ради се о дубљем проблему друштва, поготово оног које је у транзицији, сиромашније, па је можда и пуно брига. Није све ни у новцу, помало је то ствар и кућног васпитања, па ће неко попити 15 пива, а неко два, док ће неко остати три сата на фестивалу, а неко десет сати”, сматра др Стаменковић.

Иначе, пиво на фестивалу коштало је чак 400 и 500 динара.

Странци туристи су за време „Егзита” имали прилику да уживо виде један српски протест, блокаду Варадинског моста и димне бакље, као и надгорњавање непознатих актера око „застава” на бедему тврђаве, једне са српским симболима на мапи КиМ, која је преко ноћи отпала, и друге која је заузела њено место, са хипи-симболом мира, унутар цртежа срца, али је ускоро и она нестала, да би прва била враћена.

„Неки странци знају о чему се ради, док други нису упућени, јер им политика није важна. Приметио сам да су застајали на Варадинском мосту, где је био протест и одакле су се виделе заставе које су се смењивале на бедему, да су то фотографисали, запиткивали шта то пише на транспарентима протеста и због чега се буне, а онда су им локални домаћини то тумачили из свог угла”, закључује професор.