Председник општине у два мандата, сада меша малтер

Куршумлија – Општина Куршумлија, подручје невиђене лепоте и неискоришћених природних богатстава, скоро је потпуно опустела. Село Вукојевац, на пример, већ више од деценије нема ни једног житеља. У Тачевцу, пак, преко лета живи један старац. Није боље ни у Трну, Трмки, Трпезама, Матарови, Кртоку, Орловцу... И село Игриште свело се на тридесетак душа. Одавде, на стотинак метара су осматрачнице са којих се контролише административна линија према Космету. Овде је рођен, у некада великој породици Урошевић – Боривоје. После завршеног економског факултета у Београду, вратио се у завичај. Са великом жељом и надом да ће стеченим знањем препородити овај заостали крај. Затекли смо га, међутим, ових дана како у једном стану – малтерише, поставља плочице, кречи...!

– Срећом, док сам студирао, становао сам са Црнотравцима, којима сам помагао на грађевинама по Београду, тако сам зарађивао за живот и научио занат. Услова за пензију немам, а од нечега мора да се живи. Идем, куд год ме људи позову, да зидам, подижем и покривам кровове, малтеришем, постављам керамичке плочице, кречим – каже нам Урошевић. Док набацује лепљиву масу и „под либелу“ прилепљује плочице, почиње да приповеда своју животну причу.

Као млад економиста брзо је доспео до заменика директора ШИК „Копаоник“, а касније је преузео и дужност директора. Добио је плакету ослобођења града, награду Привредне коморе као најуспешнији привредник. Био је једини делегат из овог краја на 13. конгресу СКЈ, па председник општине Куршумлија, у два мандата, од 1992. до 2000. Каже да је поносан на оно што је тада урађено.

– Пре свега, сва су предузећа радила, као и три бање: Пролом, Луковска и Куршумлијска. Покренули смо велики пројекат изградње водосистема „Селова“ на Топлици, уредили центар града, парк и споменике у њему, тржни центар, подигли ТВ предајник на Самокову, увели дигиталну телефонску централу, први у Топлици кабловску телевизију... А онда је дошло бомбардовање. Више од два месеца, дању и ноћу, сејане су бомбе и по граду и по селима. Срушене су фабрике, мостови, тунел код Мердара... Имали смо 42 погинула. Сваку сам породицу обишао, свима је пружена помоћ. Скоро непрестано сам био на Космету. Обновили смо после мостове, поправили путеве, кренули у покретање производње... А, ево, где сам завршио – казује Урошевић.

Могао је, вели, да остане у власти, али је мислио да је доста и да треба да се врати привреди. Отишао је најпре у туристичку организацију, па на место директора у тада чувеној конфекцији „7. јули“. А онда је дошла приватизација, кад за Бору више није било места – добио је отказ, чим је дошао нови власник!

– Не зову ме ови из власти да им помогнем, као да се плаше мог знања и искуства – закључује Боривоје Урошевић, вероватно једини бивши председник општине у Србији који је сада дунђер.

А баш ових дана нам је Зоран Лакић, дојучерашњи председник куршумлијске општине, причао како је овде тешко било шта предузети да се заустави исељавање, да се обнови привреда, да момци по селима почну да се жене – једном речју: да се врати нада у могућност развоја и опстанка на овим просторима. Јадао се да су овај крај политичари заборавили, да овде нема људи, стручњака, који би осмислили програме за брз економски напредак. А Боривоја Урошевића, искусног привредника, као да се нико не сећа.

Драган Борисављевић