Тешкоће и препреке драгоцени су подстицаји

Добар, несвакидашњи, интервју почиње много пре самог разговора, када је саговорник препознат до блискости и када се из питања и одговора наслућује узајамно поштовање, пријатељство и љубав према дијалогу, као начину долажења до истине.

Уметничко вјерују сликара, редитеља, писца, академика, Миће Поповића (1923–1996) била је истина, он је то јасно рекао у интервјуу датом новинару, писцу и публицисти Милу Глигоријевићу, током шест месеци 1983. године, као што је том приликом недвосмислено изјавио да је свако озбиљно уметничко дело пре него што је постало есететички проблем, било морални проблем. У духу филозофије субверзивног мислиоца, Мића Поповић сматрао је да вредност одговора пролази, а да су питања оно што је вечито.

Овај опширни интервју објављен је поново у издању Вукотић медије, као књига са насловом „Побуна духа”, поводом 100 година од рођења Миће Поповића, а садржи избор његових цртежа, предговоре Јована Поповића, сина Миће Поповића, и Мила Глигоријевића. Овај разговор објективно је осмотрио нико други до Михиз.

Јован Поповић указао је на то да је овај разговор настао у тренутку када су  публициста и уметник били на стваралачком врхунцу, иако је и у том тренутку Мића Поповић још био персона нон грата у српском друштву, па ће посебно млади читаоци из овог разговора моћи да уоче колико је некада изговорена реч обавезивала човека.

Мило Глигоријевић (1942–2017) запазио је да су многи ондашњи листови слушали партијске директиве о прећуткивању Миће Поповића, па је закључио: „Редакције листова које нису у стању да негују разногласје, закључиће најпосле да имају све сем читалаца. Новинар који се упућује само истомишљеницима текуће политике угледаће једаред папагаја у огледалу.”

Кроз разговор ова два пријатеља, живот Миће Поповића читаоцу тече пред очима као брза река, а оно што из ње блесне јесу његова етичност и чврста уверења. Сећао се школских дана, мајчиних и очевих утицаја, омиљених професора, Другог светског рата, када је, како је казао, на нашем простору борба партизана била „облик револуције као начина да се без слободне политичке борбе преузме власт”.

„Будући да је Рајх једино Србију сматрао покореном, док је остале крајеве сматрао ослобођеним, Београдски универзитет био је затворен, а студенти, као и гимназијалци, морали су да се привикну на осећај неизвесности”, причао је Поповић. Сматрао је да је национална неслога први међу узроцима слома Краљевине Југославије, што је и образложио: „Моја размишљања на тему пословичне српске неслоге иду у више праваца. На пример: да смо велики индивидуалисти, најчешће без покрића, да говоримо о својој храбрости заборављајући да се она како појави нагло и нагло нестане, а да у честим својим међувременима живимо помирени са ропским навикама, да достојанство замењујемо ексцесима“.

На фронту је упијао слике, схватајући да живот и смрт нису сасвим у његовој власти. Као студент имао је сјајне професоре са особеним уметничким приступима, изван соцреализма: Гвозденовића, Лубарду, Табаковића, Милуновића. Дивио се Марку Челебоновићу.

Колико су му значили пријатељи уметници Поповић је посведочио и у делу разговора о дружењима у Симиној улици 9 а у Београду, код Михиза, а где су долазили Воја Ђурић, Живорад Стојковић, Дејан Медаковић, Бата Михаиловић, Добрица Ћосић, Петар Омчикус и други. Добрица Ћосић је по његовим речима имао дивну особину истинске бриге за друге. У тај круг Поповића је после изласка из затвора довео Стојковић.

Побуна Миће Поповића развија се у послератном периоду нарочито кроз згражавање над уметничким директивама Радована Зоговића и догмама социјалистичког реализма, а побуну из ’68. сматрао је више спонтаним бунтом против свега лажног, него актом организације.

Сматрао је, а у једном интервјуу то је казао Зири Адамовићу, да су борбе драгоцене, да се у ствари треба изборити за то право борбе, да су „тешкоће и препреке реални и драгоцени подстицаји”, да свака генерација мора да пружи свој прилог општој борби како „овај рђави свет не би постао још гори”.

„Мој професор Иван Табаковић, кад би видео студента како мрљави цртеж, како се скањера, одлаже да се ухвати укоштац са обликом, имао је обичај да каже: ’Пожури, живот је кратак... само неколико година!’ И обрнуто, кад би видео да се неки студент затрчава, да без нужне концентрације жури да опише облик, говорио је: ’Полако, имаш времена, живот траје три стотине, четири стотине година!’ Нису ли његове речи биле део борбене стратегије и тактике?”, говорио је Мића Поповић.

А изговорио је и то да је уметност иманентна слободи и да због тога провоцира неслободу. Ситуација коју је затим описао стара је као време: тиранија зазире од уметности и пошто не успева да је поткупи, навлачи јагњећу кожу и игра улогу заштитника уметности којој је у бити субверзивност. Тиранија онда, по речима Миће Поповића, потеже „стручну критику” како би пригушила те ефекте стваралаштва...

У једном тренутку Мило Глигоријевић је поставио питање о такозваном феномену измишљања непријатеља и о људима који „производе етикете неподобности”, који, на крају крајева, дубоко завиде онима које дисквалификују. На то је Мића Поповић одговорио:

„Мислим да на њих треба гледати као на апстракцију. За скоро четрдесет година свог деловања у овим нашим просторима имао сам прилике да видим како произвођаче етикета неподобности толико мењају да није остало запамћено ниједно њихово цело име и презиме. Произвођачи етикета истискују са производног места један другога, тако да онај истиснути одмах постаје анониман. Док је на производном месту, он  ’демаскира’ измишљеног непријатеља; чим он сам са тог места буде потиснут– постаје прави непријатељ. На крају се испостави да су сви истиснути произвођачи етикета (а кад-тад сви буду истиснути) свој посао обављали из користољубља, а не из убеђења. То су, с ретким изузецима, лабилни људи, површни и малог знања, људи које редовно угуши превелики залогај (...)”, причао је Поповић.

Он је описао и атмосферу дружења са сличнима, са људима који су као и он били „на мети” режима, који су се од свега бранили хумором. Он је те ствараоце, који су се суочавали са егзистенцијалним тешкоћама, описао као врло успешне у својим струкама – „иза њих остају брда распродатих, читаних и широко прихваћених књига и слика”. Мића Поповић је на тај положај мученика и дисидента гледао као на „чисту апстракцију”.

Национално осећање није сматрао злом по себи, већ смислом идентитета и супротстављао га је шовинизму, а још тада је говорио о вишедеценијском прогону српског становништва са Косову и Метохија.

Од извесног броја цртежа које је радио за „Политику” приредио је изложбу 1976. године, о свом трошку одштампао је каталог за који је предговор написао Зира Адамовић, али „Политика” тада о овом догађају није објавила ни вест, због тога што је уметник био у немилости. Крајем 1971. године жири за „Политикину” награду донео је једногласну одлуку да ово признање из области ликовних уметности буде додељено Мићи Поповићу, али је са одређеног места стигло наређење да му награда не буде дата. Ипак, уручена му је накнадно 1989. године.