Трешње, Јапанка и Немачка

Харуо Ногучи је Јапанка и ради за нашу фирму у Токију. Има 29 година, висока 162 цм, прави горостас за Јапанке, и тешка 45кг. Свим силама се труди да ту тежину и одржи. Једе по мало или ни мало. Смета јој „тешка“ немачка храна (шта би тек рекла за балканску кухињу)! Инжењер је илити – завршила је неку врсту високе школе у трајању од пар година да би постала експерт за рачунарске системе.

Харyо Ногучи је август провела Штутгарту. То је њена друга посета Европи – била је једном на неколико дана у Паризу. Дошла је да усаврши своје знање из области оперативних система које тамо треба да пласира и одржава. Својом појавом донела је дух Јапана – једне укорењене традиције смерног понашања жене и мукотрпног рада нације, као и помало детињастог понашања одраслих – велика деца која се играју опасним стварима као што су висока технологија и пребрзи возови.

Наиме, Харyо Ногучи је одбила да се свуче у сауни, те ни сва убеђивања да је то природно и да није изложена посматрању, нису уродила плодом. Даље, Харyо Ногучи је успела да (пошто би скоро свакодневно остајала дуже од свих осталих у фирми) активира аларм који се активира у случају да је неко у компанији ван „прописаног радног времена“, а које је више него флексибилно – од 5 ујутру до 22 часа! Имала сам задатак да је један викенд забавим и проведем кроз Штутгарт. Осетила сам се помало кривом што сам оптерећена децом те су у све забаве и она укључена. Било ми је готово непријатно да јој предложим да одемо у Музеј диносауруса, што би било атрактивно и за моје девојчице, али сам одахнула када сам сазнала да је следећи музеј који је одабрала да посети – Teddybear Museum (музеј медведића), због кога ће путовати чак у Улм!

На крају посете нам је Харyо Ногучи рекла да би се “радо удала у Европи”.

...

Ко то у мени бере трешње још недозреле...

Испод "моје" улице (Drosselweg) води узана бетонска стаза поред башти ограђених жицом на којима газде гаје цвеће понеко чак и поврће, а хладовину над монтажним кућицама и брвнарама праве крошње јабука, шљива и трешања. Туда често пролазим када викендом у ране јутарње сате хитам на часове немачког језика.

То је најкраћи пут до станице U-Bahna, а и најпријатнији. Има ту још нечега - неодољиво ме мајушне баште подсећају на оне на периферији Новог Београда, тамо негде на "пола пута између Ледина и Сурчина". Како је клима у овој јужној покрајини Немачке слична клими Србије, то се и плодови замећу и сазревају у готово истом периоду.

Но, не могу баш да схватим да је цео тај тај прекомеран труд око симпатичних имања намењен само пуком визуелном уживању кад већ нико те јабуке, шљиве па и трешње не бере. У јесен се може видети море опалих и сатрулелих плодова које уредни домаћини затим сакупљају и бацају на отпад.

При последњем телефонском разговору отац ми рече да је и наша трешња ове године добро родила али да, на жалост, нема ко да је бере. Тамо нема ко, а овде их неће нико.