Хроника безименог

У библиотеци „Савремени српски писци” београдског издавача „БеоСинг” ових дана изашао је из штампе роман првенац Станка Стаменковића, младог новинара „Политике”. Роман има и поднаслов, „Књига љубави и мржње”, а рецензент Јелена Беоковић дело је оценила као „градски роман са маргине”.

Радња се одвија у имагинарној земљи по имену Сербика, у неодређеном времену које је (препознајемо се, нема сумње!) наше, транзиционо; главни јунак је младић, Безимени, боем усамљеник који у друштву таквом какво је покушава да се снађе. Мување, ситне али и крупне преваре, трачеви, лажи и мућке саставни су део друштвеног пејзажа у који Безимени, паметан, ироничан, скептичан – али ипак припадник генерално изгубљених младих генерација, улеће као лажни детектив како би раскринкао мутљаг у којем успешно пливају „крупне рибе”.

Роман Станка Стаменковића има једва стотину страна али у себи садржи снагу каква се не налази баш често у нашој савременој прози: по горчини и критици друштва подсећа на „Лепосаву” Павла Ћосића, те би се о „Књизи љубави и мржње” можда могло говорити и као о делу које најављује да стасавају нови млади писци чија се реч разрачунавања са временом и претходним генерацијама које су одговорне за све ово што нам се збило мора озбиљно примити.

„Хронику безименог” одликује и сета, и наизглед немоћ пред „јачим од себе” чији смо (они мисле!) само пиони. Добитничка комбинација је иронија, смех, стрип, љубав... а свега тога има у овом роману. Дело Станка Стаменковића поседује ретку динамику, необичну за нашу савремену прозу, и показује да је на прагу српске књижевности писац на кога она треба да рачуна.

А. Ц.