Креманска истрага

Колико год ужички сељаци били (неоправдано) гневни на Емира Кустурицу, толико су читаоци „Политике” јуче у својим коментарима на нашем сајту били (оправдано) љути и разочарани због претњи и увреда упућених редитељу. „Опростите, Емире! Срам вас било Ужичани”, пише читатељка под надимком „Ужичанка”; „Докле те глупости попут – ако се не зовеш Милојко ниси Србин, или ако ниси православац и не идеш у цркву ниси Србин” (Сара Миљеновић); „Извини Емире, ми, највећи део народа у Србији, дубоко те поштујемо и поносимо се тобом и целим твојим опусом. Задивљени, пратимо твоје речи и дела” (Краљевић Марко).

Парадокс је да су мештани четири ужичка села у Истанбул слали човека ког тзв. друга Србији уредно води као српског националисту. У Годишњем извештају за 2007. Хелсиншки одбор за људска права није прескочио Кустуричино учешће на митингу за Косово и његово распитивање за „домаће мишеве”. Свеједно што Кустурица себе у националисте никада није сврставао, јер себе види као некога ко се залаже за оживљавање идеје о заштити националног и културног идентитета. Трагом те идеје је и настао његов Дрвенград на Мокрој гори.

Постоји и већи парадокс од тога да се Турској „шаље” неко ко, упркос паљбе друге Србије по косовском миту као изворишту свеколиког (српског) зла, тај исти мит брани као аутентични, незаменљиви део српске културе. А то је што су мештани уопште успели да доведу Кустуричину националну припадност у везу са својим (неоснованим) страхом да ће им убудуће бити ускраћено право да секу шуме и зидају куће.

Претње и увреде се не могу правдати, али се можда могу разумети. Изазвало их је, између осталог, незнање.

Уосталом, узмимо шта о Кустуручиним намерама кажу и неки за које би се могло претпоставити да су образованији, или су им макар, захваљујући Интернету, информације доступније него Креманцима. Неколицина се на сајту „Блица” упустила у причу шта се сме, а шта не сме радити у Парку природе, тврдећи исто што и ужички сељаци: Кустурица хоће мештанима да одузме земљу. Тако је један од коментатора на том сајту, под надимком Лала, славном режисеру поручио: „Нека иде одакле је дошао”. И додао: „Ништа лично”, ваљда да би нагласио да је реч о принципу који важи и за друге, а не само за Кустурицу.

Такве искључивости и нетрпељивости, дакле, нема само у Кремнама. Пре Лале, и пре Ужичана, Весна Пешић (по сопственом признању либерални демократа) још прошле године се на телевизији Пинк бавила Кустуричиним пореклом („Није му, бре, држава Србија, него Босна и Херцеговина”) и вером („Нико у Србији није тражио од њега да се покрсти, да се од Емира прозове Немања”).

После му се извинила (могло је, истина, шуме и шуме да се посече док је извињење дошло).

Грађани, она већина која се огласила на сајтовима „Политике” и „Блица”, извинили су се Кустурици због увреда. Државне институције и невладине организације које се у Србији баве људским правима, засад ћуте. И та је ћутња речитија од сваког говора.