Паркови у мору бетона

У време летњих врућина зеленило нам је спас. Од памтивека до данас, оно је хумана страна сваке насеобине. У мору бетона и челика може да се одгаји понеко дрво, што доказује и нови предлог за реконструкцију Бајлонијеве пијаце.

А како је почело? За подизање зеленила у Београду и његовој околини велике заслуге има Атанасије Николић (1803–1882), који је био инжењер и професор Лицеја. Он је успоставио Топчидерски парк и расадник, као и Кошутњак. Теразије је украсио стаблима кестена, а Кнез Милошеву низом јаблана, док је ширину Топчидерског друма попунио тополама.

Следећи потез начинио је Емилијан Јосимовић, урбаниста који је Београд од оријенталне касабе претворио у европски град. Реконструкција вароши у шанцу, која је била ограђена палисадама, из 1867. године повезала је спољашње насеље с унутрашњим, и то пробијањем Кнез Михаилове ка Теразијама. Јосимовић се, осим ових подухвата, залагао и за стварање градског зеленила, које је сматрао „ваздушним резервоарима”. Његов је био и први предлог да се Калемегдан претвори у „дивотан парк”, а да се Велика пијаца, која се простирала испред Капетан-Мишиног здања, измести и уместо ње формира парк. Обе замисли су и остварене.

Крајем 19. века убрзано се ради на озелењавању великих пустих градина, а у 20. на реконструкцији читавих делова града и измештању одређених делатности из једног у други крај вароши. Пресељењем гробља с Ташмајдана 1886. године у данашњу Рузвелтову улицу добија се велики парк уз Цркву Светог Марка, прво стару, а касније нову, која је зидана од 1931. до 1936. године.

На месту данашњег парка код Вуковог споменика, који носи име Ћирила и Методија, било је тркалиште, које око 1907. добија облик парка. Данашњи изглед настао је 1928. године, по нацртима пројектанта Саве Николића. Од 1937. овај простор краси споменик Вуку Караџићу, чији је аутор Ђорђе Јовановић.

Сва је прилика да ћемо у овом правцу и наставити.

Светлана Брновић Митић,
историчар уметности