Сат који је преживео три рата

Наша је обавеза да се суочимо с болним сећањима због јасноће коју треба оставити будућим генерацијама. Временска дистанца је такође важна за боље схватање ратних страхота и појединачних судбина жртава прогона и насиља. Ако правде нема у политици, има је у уметности, која памти чињенице, а бол уздиже у понос.

То добро знају људи с Балкана, а знају и они из Латинске Америке. Управо та два културна кода носи у себи Андреа Јефтановић, књижевница и професорка из Чилеа, која је била гошћа београдске Међународне летње школе латиноамеричких студија у Београду, у организацији Друштва хиспаниста и у сарадњи са Центром за ибероамеричке студије Филозофског факултета Универзитета у Новом Саду и Института за европске студије из Београда.

Андреа је важан глас чилеанске прозе, пореклом из Сарајева, одакле потичу Јефтановићи, стара и утицајна породица, која је морала да напусти град и земљу почетком Другог светског рата. Андреа Јефтановић је дипломирала социологију, а потом докторирала хиспаноамеричку књижевност на Универзитету Калифорнија у Берклију. Ауторка је шест књига, а ускоро ће у издању Академске књиге код нас бити објављен њен роман Позорница рата. Њене приче потичу из различитих делова Латинске Америке и преведене су на више језика. Пише и о шкакљивим темама, педофилији и инцесту. Бави се питањима миграција у последње време. За свој рад добила је многобројна признања, међу којима се истичу: Награда критичара чилеанске уметности, Награда националног савета за књигу и чилеанског Министарства културе. Као истраживач радила је на проучавању сећања и постсећања међу европским ауторима и ауторима Јужне купе. Истраживала је латиноамеричку драматургију, с посебним нагласком на лику и делу Исидоре Агире (1919–2011), објавила је књигу разговора с њом, уредила је њене књиге, постала је део тима који је основао архив и који чува њен позоришни легат.

Одлазак у Јасеновац

– Два пута сам долазила са оцем у Сарајево и овај регион. Мој отац рођен је у Сарајеву, али његова породица је емигрирала за Чиле током Другог светског рата, док је још био дете. Ја сам рођена у Чилеу. Отац је током живота чувао дивне успомене на Југославију и Сарајево, на земљу која је имала све и представљала разнолики свет у малом. Иако је он долазио и раније, за мене је било шокантно да посетим овај регион први пут 1997. године, када су сећања на ратове била врло жива. Други пут смо допутовали 2002. године. Као списатељица, имала сам потребу да ова искуства преточим у прозу, али с референцама на стварне догађаје, у роману Позорница рата. Та књига обједињује сећања на Други светски рат, на сукобе из деведесетих година 20. века, као и искуства под војном диктатуром у Чилеу, у доба бомбардовања и разарања. То су три тренутка у историји, с другачијим сценаријима, којима су заједнички насиље и невине људске жртве. Бирам симболичне слике, извучене из дубоке подсвести, из траума појединаца, и по томе не стварам искључиво у реалистичком кључу, мада укључујем и чињенице из живота – каже Андреа Јефтановић.

Када говори о потреби чувања сећања на претке, уједно је одлучна и носталгична. За себе каже да је последња из фамилије Јефтановића, хтела то или не, али да при томе може да утиче на то како ће очувати успомене на своје корене.

– Они су морали да напусте свој дом у Сарајеву, где су били врло срећни. Мој деда Душан Јефтановић био је Србин, политичар и бизнисмен, подржавао је културу, образовање, културне свечаности и фондације, православну цркву, онако како су то чинили богати добротвори тога доба. Још је његов отац Глигорије Јефтановић створио велико породично богатство. Када су усташе ушле у Сарајево, Душан Јефтановић био је ухапшен и одведен у Јасеновац. Бака није знала да ли је и како убијен, шест месеци чекала је на било какву информацију, али онда су је усташе упозориле на то да ће следеће жртве бити њена деца. Као и свака мајка, одлучила је да мора да их заштити и да оде. Били су богати, а отишли су без ичега, код рођака у Чиле. То је врло болно искуство укорењено у мојој породици и због тога се бавим проблемима миграната, који невољно напуштају своја вековна огњишта, остављају све и беже – објашњава наша саговорница.

Она види важност културе сећања и постсећања друге генерације кроз симболичку реституцију. Због тога се, како каже, враћа на Балкан активно од прошле године, започиње више пројеката, а напомиње да у Чилеу постоји велика заједница људи из бивше Југославије који себе називају Југословенима.

Сећајући се оца, који је тешко поднео распад Југославије, она се усредсређује на невероватну приповест из живота која ју је заокупила током последњих неколико година.

– Мој отац преминуо је пре једне деценије и оставио ми је много докумената и писама на српском језику. Током пандемије имала сам времена да започнем њихову организацију у различите фото-албуме и фолдере по годинама и личностима. Тада је искрсла та прича о Сарајеву и мом повратку тамо, а најбољи начин да оживим очев архив јесте разговор са овдашњим људима. Током рада на тим документима контактирала је са мном стара сефардска сарајевска породица Албахари (иначе у сродству с врсним писцем Давидом Албахаријем), као и господин Морис Албахари, који је у наслеђу чувао сат Јефтановића. Морис Албахари обратио се преко телевизије тражећи некога из наше фамилије због тога што је неко од мојих предака поклонио његовом претку сат, из захвалности због тога што му је спасао живот током Првог светског рата. Људи су почели да ми се јављају преко „Фејсбука” током пандемије и знала сам да морам поново да дођем у Сарајево – прича Андреа.

Сећање на диктатуру

По њеним речима, Морис Албахари имао је 91 годину када га је упознала, његова породица много је пропатила у Другом светском рату, а он је био партизан са само 12 година, херој у Сарајеву.

– Наш сусрет био је магичан. Нажалост, преминуо је три месеца после нашег сусрета. Сат који ми је дао још увек ради, још од Првог светског рата – прича Андреа, додајући: – Рекао ми је: „Знаш, овај сат повезан је са животом, мој предак сачувао је живот твом претку, иако су били на различитим странама. Сат је преживео три рата и поклањам ти га!” Свој документарац започињем овим разговором и остајем у контакту с његовом супругом и породицом. Овде у Београду и у Сарајеву осећам се као код куће.

Када је реч о војној диктатури у Чилеу, од 1973. до 1990. године, Андреа објашњава да је рођена током овог периода и живела у њему до своје 17. године, а сећа се да је одрастајући имала тај осећај константног ограничења кретања, мишљења, деловања.

– Родитељи мојих пријатеља нестајали су преко ноћи, било је много убијених људи, постојали су мали концентрациони логори, било је страшно. Од деведесетих година 20. века наступила је демократија, али осећам да никада неће бити лако. Ове године обележава се 50 година од диктатуре, много је сећања, а правда није задовољена. Некажњивост је врло опасна за једно друштво. У Аргентини је нешто боља ситуација, али чилеански политичари ревидирају историју и тврде да се ништа није десило, да нико није убијен. Држава није урадила свој посао. Писци, књиге, документарци у Чилеу учинили су више за културу сећања и правду од политичара, стављајући у фокус појединца и његово искуство – сматра наша саговорница.

Она подсећа и на Исидору Агире, која је, по њеном суду, чилеански Семјуел Бекет, кључна драмска списатељица у 20. веку, невероватна жена и авангардна уметница, која је поседовала друштвену свест и одговорност током војне диктатуре у Чилеу, подржавајући многе људе.