Sat koji je preživeo tri rata

Naša je obaveza da se suočimo s bolnim sećanjima zbog jasnoće koju treba ostaviti budućim generacijama. Vremenska distanca je takođe važna za bolje shvatanje ratnih strahota i pojedinačnih sudbina žrtava progona i nasilja. Ako pravde nema u politici, ima je u umetnosti, koja pamti činjenice, a bol uzdiže u ponos.

To dobro znaju ljudi s Balkana, a znaju i oni iz Latinske Amerike. Upravo ta dva kulturna koda nosi u sebi Andrea Jeftanović, književnica i profesorka iz Čilea, koja je bila gošća beogradske Međunarodne letnje škole latinoameričkih studija u Beogradu, u organizaciji Društva hispanista i u saradnji sa Centrom za iberoameričke studije Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu i Instituta za evropske studije iz Beograda.

Andrea je važan glas čileanske proze, poreklom iz Sarajeva, odakle potiču Jeftanovići, stara i uticajna porodica, koja je morala da napusti grad i zemlju početkom Drugog svetskog rata. Andrea Jeftanović je diplomirala sociologiju, a potom doktorirala hispanoameričku književnost na Univerzitetu Kalifornija u Berkliju. Autorka je šest knjiga, a uskoro će u izdanju Akademske knjige kod nas biti objavljen njen roman Pozornica rata. Njene priče potiču iz različitih delova Latinske Amerike i prevedene su na više jezika. Piše i o škakljivim temama, pedofiliji i incestu. Bavi se pitanjima migracija u poslednje vreme. Za svoj rad dobila je mnogobrojna priznanja, među kojima se ističu: Nagrada kritičara čileanske umetnosti, Nagrada nacionalnog saveta za knjigu i čileanskog Ministarstva kulture. Kao istraživač radila je na proučavanju sećanja i postsećanja među evropskim autorima i autorima Južne kupe. Istraživala je latinoameričku dramaturgiju, s posebnim naglaskom na liku i delu Isidore Agire (1919–2011), objavila je knjigu razgovora s njom, uredila je njene knjige, postala je deo tima koji je osnovao arhiv i koji čuva njen pozorišni legat.

Odlazak u Jasenovac

– Dva puta sam dolazila sa ocem u Sarajevo i ovaj region. Moj otac rođen je u Sarajevu, ali njegova porodica je emigrirala za Čile tokom Drugog svetskog rata, dok je još bio dete. Ja sam rođena u Čileu. Otac je tokom života čuvao divne uspomene na Jugoslaviju i Sarajevo, na zemlju koja je imala sve i predstavljala raznoliki svet u malom. Iako je on dolazio i ranije, za mene je bilo šokantno da posetim ovaj region prvi put 1997. godine, kada su sećanja na ratove bila vrlo živa. Drugi put smo doputovali 2002. godine. Kao spisateljica, imala sam potrebu da ova iskustva pretočim u prozu, ali s referencama na stvarne događaje, u romanu Pozornica rata. Ta knjiga objedinjuje sećanja na Drugi svetski rat, na sukobe iz devedesetih godina 20. veka, kao i iskustva pod vojnom diktaturom u Čileu, u doba bombardovanja i razaranja. To su tri trenutka u istoriji, s drugačijim scenarijima, kojima su zajednički nasilje i nevine ljudske žrtve. Biram simbolične slike, izvučene iz duboke podsvesti, iz trauma pojedinaca, i po tome ne stvaram isključivo u realističkom ključu, mada uključujem i činjenice iz života – kaže Andrea Jeftanović.

Kada govori o potrebi čuvanja sećanja na pretke, ujedno je odlučna i nostalgična. Za sebe kaže da je poslednja iz familije Jeftanovića, htela to ili ne, ali da pri tome može da utiče na to kako će očuvati uspomene na svoje korene.

– Oni su morali da napuste svoj dom u Sarajevu, gde su bili vrlo srećni. Moj deda Dušan Jeftanović bio je Srbin, političar i biznismen, podržavao je kulturu, obrazovanje, kulturne svečanosti i fondacije, pravoslavnu crkvu, onako kako su to činili bogati dobrotvori toga doba. Još je njegov otac Gligorije Jeftanović stvorio veliko porodično bogatstvo. Kada su ustaše ušle u Sarajevo, Dušan Jeftanović bio je uhapšen i odveden u Jasenovac. Baka nije znala da li je i kako ubijen, šest meseci čekala je na bilo kakvu informaciju, ali onda su je ustaše upozorile na to da će sledeće žrtve biti njena deca. Kao i svaka majka, odlučila je da mora da ih zaštiti i da ode. Bili su bogati, a otišli su bez ičega, kod rođaka u Čile. To je vrlo bolno iskustvo ukorenjeno u mojoj porodici i zbog toga se bavim problemima migranata, koji nevoljno napuštaju svoja vekovna ognjišta, ostavljaju sve i beže – objašnjava naša sagovornica.

Ona vidi važnost kulture sećanja i postsećanja druge generacije kroz simboličku restituciju. Zbog toga se, kako kaže, vraća na Balkan aktivno od prošle godine, započinje više projekata, a napominje da u Čileu postoji velika zajednica ljudi iz bivše Jugoslavije koji sebe nazivaju Jugoslovenima.

Sećajući se oca, koji je teško podneo raspad Jugoslavije, ona se usredsređuje na neverovatnu pripovest iz života koja ju je zaokupila tokom poslednjih nekoliko godina.

– Moj otac preminuo je pre jedne decenije i ostavio mi je mnogo dokumenata i pisama na srpskom jeziku. Tokom pandemije imala sam vremena da započnem njihovu organizaciju u različite foto-albume i foldere po godinama i ličnostima. Tada je iskrsla ta priča o Sarajevu i mom povratku tamo, a najbolji način da oživim očev arhiv jeste razgovor sa ovdašnjim ljudima. Tokom rada na tim dokumentima kontaktirala je sa mnom stara sefardska sarajevska porodica Albahari (inače u srodstvu s vrsnim piscem Davidom Albaharijem), kao i gospodin Moris Albahari, koji je u nasleđu čuvao sat Jeftanovića. Moris Albahari obratio se preko televizije tražeći nekoga iz naše familije zbog toga što je neko od mojih predaka poklonio njegovom pretku sat, iz zahvalnosti zbog toga što mu je spasao život tokom Prvog svetskog rata. Ljudi su počeli da mi se javljaju preko „Fejsbuka” tokom pandemije i znala sam da moram ponovo da dođem u Sarajevo – priča Andrea.

Sećanje na diktaturu

Po njenim rečima, Moris Albahari imao je 91 godinu kada ga je upoznala, njegova porodica mnogo je propatila u Drugom svetskom ratu, a on je bio partizan sa samo 12 godina, heroj u Sarajevu.

– Naš susret bio je magičan. Nažalost, preminuo je tri meseca posle našeg susreta. Sat koji mi je dao još uvek radi, još od Prvog svetskog rata – priča Andrea, dodajući: – Rekao mi je: „Znaš, ovaj sat povezan je sa životom, moj predak sačuvao je život tvom pretku, iako su bili na različitim stranama. Sat je preživeo tri rata i poklanjam ti ga!” Svoj dokumentarac započinjem ovim razgovorom i ostajem u kontaktu s njegovom suprugom i porodicom. Ovde u Beogradu i u Sarajevu osećam se kao kod kuće.

Kada je reč o vojnoj diktaturi u Čileu, od 1973. do 1990. godine, Andrea objašnjava da je rođena tokom ovog perioda i živela u njemu do svoje 17. godine, a seća se da je odrastajući imala taj osećaj konstantnog ograničenja kretanja, mišljenja, delovanja.

– Roditelji mojih prijatelja nestajali su preko noći, bilo je mnogo ubijenih ljudi, postojali su mali koncentracioni logori, bilo je strašno. Od devedesetih godina 20. veka nastupila je demokratija, ali osećam da nikada neće biti lako. Ove godine obeležava se 50 godina od diktature, mnogo je sećanja, a pravda nije zadovoljena. Nekažnjivost je vrlo opasna za jedno društvo. U Argentini je nešto bolja situacija, ali čileanski političari revidiraju istoriju i tvrde da se ništa nije desilo, da niko nije ubijen. Država nije uradila svoj posao. Pisci, knjige, dokumentarci u Čileu učinili su više za kulturu sećanja i pravdu od političara, stavljajući u fokus pojedinca i njegovo iskustvo – smatra naša sagovornica.

Ona podseća i na Isidoru Agire, koja je, po njenom sudu, čileanski Semjuel Beket, ključna dramska spisateljica u 20. veku, neverovatna žena i avangardna umetnica, koja je posedovala društvenu svest i odgovornost tokom vojne diktature u Čileu, podržavajući mnoge ljude.