Живот се потпуно мења када се добије дијагноза рака

Од рака дојке сам се разболела пре осам и по година. Сада имам 59 година и желим да охрабрим све жене које се тренутно лече од рака дојке, а нарочито да скренем пажњу здравим женама да редовно иду на превентивне прегледе. До четрдесете године је то ултразвучни преглед једном годишње, а после редовна мамографија, најчешће на две године. Самопреглед је важан и обавезан, али није довољан.

Мој сусрет са раком дојке је кренуо мало неуобичајено, са мало ређим симптомом на који нисам обратила пажњу. Тај први симптом је био оштар и јак бол у дојци, као убод ножем, који се десио два пута у размаку од неких 15-20 дана, можда и месец дана. Нисам се обазирала на то мислећи да су вероватно у питању хормонске промене, с обзиром на то да сам била на прагу менопаузе. Такође, само шест месеци пре тога била сам на ултразвучном прегледу дојки и све је било у реду. Након свега што се касније дешавало сазнала сам да сам била у годинама када је требало урадити превентивни мамографски преглед који би вероватно показао оно што се на ултразвуку у доби од 50 година не види. А и докторка код које сам радила ултразвук је гинеколог. Требало је да тај преглед обавим искључиво код радиолога који је специјализован за дојку.

Тек након два месеца напипала сам промену на дојци, што ме је натерало да се јавим на преглед. Тада је било јасно да је ситуација озбиљна.

У то време није било баш често да се прво ради биопсија, тако да је прво урађена операција и тада је потврђена дијагноза рака дојке.

Најтежи моменти су ми били пре операције, када ми је, након високо сумњиве мамографије, саопштено да је највероватније у питању малигни тумор. Ни у сну нисам очекивала најгору дијагнозу. Неописив страх је први осећај који је од тада стално присутан, али то се свима дешава у таквој ситуацији. Осетила сам да ми није добро, као да губим тло под ногама, то је био велики шок за мене био. Кроз главу су ми се само ређала питања шта ће бити са мојим животом, како да саопштим породици, хоћу ли да им упропастим животе, да ли ће бити бар мало наде за мене.

Операције се нисам плашила, хемиотерапије јесам. Стрепела сам како ћу је поднети, како ћу се осећати када останем без косе... Још много питања су ме мучила.

Од сазнања да имам рак мој живот је стао у једној минути. Од тог момента сви моји путеви ће променити правац. Доживела сам велики емоционални пад који ме је довео до пуцања и тренутка када сам неконтролисаним вриском несвесно избацила из себе сву муку, јад и страх. Уследио је мир, мисли су ми се полако сабрале, осетила сам велику снагу и вољу да се борим. Кроз борбу са раком много су ми помогле молитве и честе посете цркви где сам налазила мир и кроз веру у бога веровала у своје оздрављење. Велику подршку сам имала од породице и најближих пријатеља.

Оно што ми је посебно значило је чланство у Удружењу жена оболелих и лечених од рака дојке „Будимо заједно”. У холу Института за онкологију и радиологију Србије, где сам се лечила, видела сам жене у розе мајицама, које сваког првог уторка у месецу дају подршку и искуствене савете женама оболелим од рака дојке.

Од њих сам добила све потребне савете, много позитивне енергије, стекла нова предивна пријатељства. Жене из удружења „Будимо заједно” су пример да се може бити позитиван поред свега шта нас је задесило, да се може живети и боље него до тада. Када се деси рак, збуњени смо, ништа не знамо, шта даље и како. Лекари немају увек времена за све детаље, зато су ту те дивне жене које несебично помажу.

Сада ја другима пружам искуствену подршку и помоћ, и то је на неки начин постала моја животна мисија. Осим тога, сада сам и потпредседник удружења и администратор фејсбук и инстаграм странице удружења. Водим музичку радионицу и радионицу рада на рачунару. Све захтева доста времена, али мој рад је од срца и волонтерски. Циљ ми је да заједно са другарицама из удружења помогнем другим женама које су у процесу лечења од рака дојке. Та подршка је посебна и не може се добити чак ни у породици.

Рак ми је донео и пуно слободног времена, јер сам сада у инвалидској пензији. Почела сам да се бавим и спортом, драгон боат веслањем који се посебно препоручује женама које су оперисале рак дојке. Пуно пешачим, волим планинарење, путовања и трудим се да што чешће боравим у природи и на свежем ваздуху. Физичка активност је јако битна.

Нервирање сам свела на најмању могућу меру, јер се приликом нервирања стварају негативни биохемијски процеси у телу и њиме се ништа не постиже.

Моја порука женама које у овом тренутку пролазе нешто слично:

ако сте уплашене и психички лоше, слободно плачите, ако пожелите, вриштите на сав глас све до олакшања. А онда, храбро укоштац са раком. Реално, рак дојке доноси многе промене у животу, али те промене могу бити и лепе. Не дозволите да вам рак дојке одузме мотивацију да остварите своје снове.