Мој деда и „Политика”

„Рајко, купи ми Новине.” Тако је казивао мој деда Живан, мислећи на „Политику”, а ја сам већ знао које су то новине. Деда је био виђен сељак, веома поштован српски домаћин. Старешина бројне задружне куће у којој је он био „бог”, а његова реч светиња.

Био је писмен. Тако се у то време говорило за оне који су завршили основну школу. Поготово ако су имали срећу да буду генерација основаца чији је учитељ био чувени књижевник Јанко М. Веселиновић. Били су то основци Коцељевачке основне школе из 1889. и 1890. године (школа је основана 1871), у којој је био и мој деда. Те две године Јанко је био и учитељ и председник Општине Коцељева. Нема сумње да је учитељ и као писац имао знатног утицаја на описмењавање својих ђака.

Као писмен сељак, посебно правичан, мој деда је често био деловођа у деобама задружних кућа, као и судија Изабраног суда у њима. Био је потпредседник и члан Среског већа Савеза земљорадника, странке која је била „заштитник свих сељака”. Учесник је Првог и Другог балканског рата 1912. и 1913. године. У Првом светском рату од 1914. до 1918, као редов, био је посилни мајора др Ристића у Трећој пољској болници Моравске дивизије.

Да се вратим на куповину Новина. Рекавши „Рајко (из милоште, тако ме је ословљавао), купи ми Новине”, извадио је из „табакере” динар. Половина, 50 пара, била је за „Политику”, а друга половина за слатку „лулицу”. Весело сам отишао. (Сећам се да је често деци, кад су одлазила у варошицу, говорено: „откасај” часом до Коцељеве.) Од наше куће, која је била у Засеоку Коцељеве Јовића Мала, до варошице било је око два километра. Путић крај реке Тамнаве пролазио је кроз бројне њиве. У лепим пролећним данима, лети и све до позне јесени, одлазак и враћање били су право уживање.

Стигох у центар Коцељеве. Селски путић баш је ту излазио. Калдрмисана улица и истовремено део пута Шабац–Ваљево. Ред кућа с обе стране, иза њих њиве. И док се питах да ли лево или десно, чух речи: „Новине, новине”. Познах глас. То Чика Ашко, продавац новина најављиваше свој долазак. О рамену носаше торбу у коју је стављао новине које су стигле из престонице. Само „Политика”, јер других, осим изузетно и повремено, било је мало. Купих једну, добих кусур и одскакутах по „лулицу”. Какву је радост изазивао осећај да ћу за који минут видети разне слаткише и купити себи шарену лулицу. То се не заборавља. Дођох до кућице. Кроз стакло на овећем прозору шаренило од слаткиша, све прављено у домаћој радиности. Пуно срце. Нетремице гледах и дивих се. Врата отворена. Уђох. Педесет пара дадох и добих шарену лулицу. Срећан, прво је загледах, а потом почех лизати. Осећах слаткоћу. И смејуљих се од радости. У годинама кад сам почео да купујем новине и лулице ја за друге слаткише нисам ни знао. А био сам један од унука чувеног српског домаћина. Деца сиромашних, којих је било много, нису могла да купе ни лулицу. Никада.

Мој деда Живан имао је 21 годину кад је „Политика” почела да излази. Дневни лист „Политика” у домаћинској кући једног српског сељака био је познат и читан, почев од мог деде Живана П. Јовића, из коцељевачког засеока Јовића Мала, преко потомака, сина учитеља, бројних школованих унука, представљајући главно извориште знања и просвећености. Све до мене, коме повремено и објави понешто, а први напис још 1963. године.

С радошћу исписах ове редове сећајући се свог честитог и смерног деде, сељачког изданка, његовог живота и наклоности за сазнањима. Он је на време схватио да, поред књига које је читао (сељаци су говорили „Живан је прочитао пуне канате књига”), изузетан значај за живот и рад њега и свих сељака има и „Политика”. Зато је и ценио и читао целог живота.

Деда је имао несумњив утицај на моје особине и карактер, као и школовање, па сам му неизмерно захвалан. Захвалност му дугују и бројни потомци којима подари и њихове душе усади хришћанство и православље, који су за њега били светиње. Дарова нам и бистри ум и здраву животну снагу. Потом правду и правичност, часност и уљудност, доброту и поштење. Такође вредноћу и стваралачке руке за све сељачке послове и умешност за друге врсте рада и стварања. Сви ми потомци његови поносни смо на свог часног претка.

Додајем још да је по важности и интересу за читаоце „Политика”, као целовит лист, изузетно значајна. Још су важнији разни фељтони, али ми се чини да су најважнији специјални прилози. Све назначено, уз много написа и приказа, драгоцена су и незаменљива сазнања свим читаоцима. Сазнања из „Политике” су моћ која савлађује све назадне снаге, проширује видике, налази решења за проблеме, одговоре на питања. Такође су основа просвећености и културе савременог човека.

Љубомир Ив. Јовић,
правник у пензији