Вајање у живом камену

Један и-мејл, који је наш истакнути вајар Ђорђе Чпајак (47) послао на адресу кинеског Олимпијског комитета, донео му је признање о коме сваки уметник који се бави вајањем сања – његов рад „Додир” је награђен и непосредно пре одржавања Олимпијских игара освануо је у чувеном парку скулптура у Пекингу. Чпајаково дело изабрано је на конкурсу на којем је учествовало 2.700 истакнутих уметника из 41 земље. Тиме је овај уметник, који последње две деценије живи и ради у вајарској меки, италијанском граду Пјетрасанту, прославио Србију и поново привукао пажњу овдашње јавности на своју досадашњу, веома богату каријеру.

Према речима Ђорђа Чпајка, са којим смо се сусрели у његовом београдском атељеу у насељу Карабурма, на конкурс за својеврсно уметничко учешће у Олимпијским играма пријавио се пре четири године.

– За све то време су кинески стручњаци процењивали вредност уметничких дела, припремајући их за Олимпијаду. Од 10 пројеката које сам им понудио, изабрали су рад „Додир”, на основу макете коју сам им послао, високе око двадесетак центиметара. Онда су у њиховој радионици направили просторну скулптуру високу четири метра, и наравно, био сам презадовољан – каже Ђорђе Чпајак.

У јануару ове године посетио је љубазне кинеске домаћине. После те станице на уметничком путу, наставио је неуморно да ради. Вајање је заволео још у основној школи. Са братом Гораном, такође познатим вајаром, после завршене основне школе у Пријепољу, отишао је у средњу школу за вајарство у Сплиту. Све што је желео као младић, каже, било је на једном месту – стари сплитски град, Диоклецијан и дела Ивана Мештровића.

– Одувек сам желео да радим скулптуре у камену, то је живи материјал, када са њим почнете да радите, немогуће је зауставити се. После средње школе у Сплиту, завршио сам Академију ликовних уметности у Београду и магистрирао. Пре тога сам већ на првој години одлучио да по завршетку школовања одем у Пјетрасанто. Не зато што сам мигрантски тип, него зато што је тај град, са својим радионицама и карарским каменом за вајање, остварење сна – објашњава Ђорђе. Пре Чпајка у Пјетрасанто су се упутили Хенри Мур, Хуан Миро, Сезар и многа друга звучна имена вајарства. То је било 1989. године, и Чпајак скромно каже да се тада посветио вежбању и учењу технике од тамошњих великих мајстора.

– Мислио сам да знам све, али тада сам почео озбиљно, практично да учим. Следећих пет година сам се томе посветио – објашњава Чпајак.

Први велики пробој у свет уметности је, присећа се, направио 1994. године, када је освојио награде на Тријеналу у Осаки, а затим и на Бијеналу у Тојамури.

– Ко то прође, зна да је на добром путу – каже Чпајак. После тога слава му је била загарантована.

Од тада Ђорђе Чпајак обилази планету и својим просторним скулптурама украшава светске метрополе. Тајван, Мексико, Немачка, Шпанија, Уједињени Арапски Емирати, само су неке од дестинација које је на позив посетио. У Штутгарту његов рад украшава трг поред градске општине, широм Кореје постављене су његове скулптуре, затим у Јапану, Мароку, Шпанији... Ни сам не може да се сети где све путник намерник може да угледа неко његово дело.

– Одмарам се када дођем у Београд, то ми је оаза, овде ми је породица и синови Георгије и Максим, који се школују. Волим Београд, леп је, велики, овде се увек осећам као код куће – вели Чпајак.

Још неколико дана је у Београду, а онда опет креће на пут. Следећа станица је Шпанија, место близу Кордобе, где треба да му буде постављена скулптура, а затим одлази у Турску, где ће одржати серију предавања тамошњим студентима уметности. У његовој завидној биографији уписано је да је десет година држао курсеве шведским студентима. Његов брат Горан, који такође има скулптуру у парку у Пекингу, живи близу њега у Пјетрасанту.

– Кренули смо заједно, он је нешто млађи од мене и међу нама никада није било зависти. Имамо и заједнички атеље у Пјетрасанту – истиче Чпајак. Друга кућа им је Београд, којем се Ђорђе увек враћа.

С. Стаменковић

----------------------------------------------------

Међу 40 највећих живих вајара

У богатој биографији Ђорђа Чпајка забележено је и то да су му публиковани радови у разним француским, италијанским, шведским, југословенским, кинеским и јапанскимчасописима.Између осталог, уврштен је у избор италијанског критичара Лодовица Гиерутау, у два издања књиге „Версилија и уметност”. Књига садржи историјски преглед, као и фотографије модерних скулптура и индекс страних уметника који су стварали у Версилији.

Његови радови су уврштени у књигу „The sculptors bible” Џона Плаумана, у Енглеској 2005. године, као и у „The sculpting tehniques bible”, ауторке КлерВајтБраун, из 2006. Осим тога, уврштенје у првих 40 живих светских вајара у књизи „Public art: a worlds eye view”,по избору архитекте Норија Моцизукија, 2007. године.

Чпајак је поред бројних награда које је освојио од 1986, када му је откупљен први рад за скулптуру Међународне заједнице културе „Пиво Караматијевић” из Пљеваља, учествовао на многим симпозијумима културе, од Италије, преко Јапана, Енглеске, Либана, Тајвана... Његове скулптуре красе француске градове Сен Викторето, Ла Норма, Алаух, у Италији Сан Ђулијано Терме, Атри, Верону, Карари, Телуади. У граду Бублосу у Либану, његов рад у мермеру постављен је на централном градском тргу, а Чпајакове скулптуре улепшавају паркове у Боруеонгу (Јужна Кореја), Хуалиену (Тајван), Бахреину (Уједињени Арапски Емпирати), Фезу (Мароко)...

С. Б. С.