Момак за обична времена

ДА ЛИ ЈЕ СОВЈЕТСКА ИМПЕРИЈА ДОЖИВЕЛА СЛОМ? Свакако. Да ли је Запад победио у хладном рату? Несумњиво. Да ли се већина земаља бившег Варшавског пакта окренула ка Америци? Неспорно. Да ли у свету данас има мање нуклеарног оружја? Не задуго.

Дакле, премештање јасно дефинисаног некадашњег биполарног сукоба из времена хладног рата у данас много сложеније стратешко окружење, при чему ниједна проста формула типа Север-Југ, Запад-Исток, нови амерички империјализам или, пак, тероризам-исламизам и даље не успева да прецизно дефинише претње у 21. веку, а самим тим и ратове 21. века. Јер, непознаница је јако много, а вербалне салве које ових дана размењују Вашингтон и Москва последица су целог низа потеза и једних и других.

Наиме, показало се да је немогуће ударати шамаре Москви стварањем санитарног кордона око Русије додатним ширењем НАТО-а на исток, и истовремено неговати конструктивне односе са руском владом. Америка је сада дошла до тачке избора, или ће зауставити ново ширење НАТО-а на Украјину и Грузију, или ће Вашингтон морати да се помири са даљим погоршавањем односа са Москвом. Биће то, свакако, врло тежак избор за нову америчку администрацију, јер је Украјини, у новој безбедносној архитектури Европе, Вашингтон наменио посебну улогу. Заправо, Украјина је замка за стару Европу, везујући Украјину уз Пољску, па и Литванију, Америка жели да ојача статус Пољске као тренутно најважнијег савезника САД у новој ЕУ изједначавајући је са Француском и Немачком, чиме се спречава кохерентна спољна политика ЕУ. Варшава већ дуже показује велике амбиције у расправама око проширења ЕУ, Пољска жели да буде представник средње и источне Европе. Играјући на карту Пољака, Вашингтон је спреман да Пољску устоличи за краљицу нове Европе. Један од начина да се тај циљ постигне јесте да се Украјина што више веже уз Пољску. Пројекат није усмерен само против Русије, већ и против Немачке и Француске.

На све то нова Русија узвраћа ударце, од трасе новог гасовода који директно иде за Немачку заобилазећи Пољску до употребе гвоздене песнице у Грузији, што све на Западу доживљавају као изненађење и као нешто што се не уклапа у шему. А при томе се заборавља да је трговачки дуг Европе према Кини четири пута већи него према Русији. Да ли је онда непријатније зависити од руских енергената, или од кинеских мајица?

АМЕРИЧКИ ПРЕДСЕДНИК ЏОРЏ БУШ полако силази са сцене. Шта рећи о њему после два мандата? Обичан момак за обична времена, за у основи дубоко конзервативну земљу. Успео је да играње на сигурно прикаже као добру ствар, Буш је од своје неартикулисаности начинио праву врлину. Његов план „поделе рада у НАТО”, интервенције у Ираку и Авганистану кроз идеју „коалиције вољних” практично одвајају САД од европских савезника. Његов наследник у странци, бивши морнарички пилот и ратни заробљеник у Вијетнаму сенатор Мекејн још је пре десет година употребио регановску уобразиљу везану за рат и мир: „Председник ће бити усамљени човек у мрачној соби када буду пристигли извештаји о жртвама”. Извештаји пристижу из Авганистана и из Ирака, рејтинг Џорџа Буша један је од најлошијих рејтинга америчког председника уочи одласка из Беле куће. Све то показује да то што је неко случајно изабран за гувернера у САД не прави од њега и националног вођу. Пре него што је изабран за председника Ричард Никсон је био члан Конгреса и открио је комунистичког шпијуна. Потенцијални кандидати за председника САД својевремено су били и глумац Ворен Бити, магнат Доналд Трамп и гувернер Минесоте Џеси Вентура. Додуше, Вентура је служио у морнаричким „фокама”, али је био много познатији по томе што је био кечер који се облачио као жена, Ворен Бити је глумио фризере и комунисте, уз пут био је и брат чувене сестре Ширли Меклејн, док је Трамп тада јурцао по Менхетну за приглупом Марлом Мејплс. Но, и то је Америка.

РАТ У АВГАНИСТАНУ СВЕ ЈЕ СУРОВИЈИ, ЦИВИЛИ СВЕ ВИШЕ ГИНУ, а Американци понављају некадашње руске грешке. Основна је да се Азија не може цивилизовати западним методама, јер је превише велика и превише стара. Совјети су десет година покушавали да у Авганистану уреде „народну демократију”. Нису успели. Сада Американци уз помоћ савезника покушавају да у Авганистану створе „обичну демократију”. Не иде. Несрећа Авганистана јесте да се том државом може управљати како-тако, само ако се власт у Кабулу не меша у послове феудалне и племенске аристократије. Другим речима, ако се не покушава стварање модерне државе. Јер, сваки покушај окупације Авганистана и страног управљања том земљом завршава се неуспехом. Војна акција нешто је друго, она краткорочно може да успе, али је на дужи рок бескорисна. У Авганистану један домаћи владар замењује другог скоро истог, ако не и горег. Краља су сменили комунисти, њих муџахедини исламисти, њих талибани, талибане опет муџахедини исламисти. Ко је следећи?

ЕУ ТРАЖИ ОД ТУРСКЕ ДА ПРОМЕНИ УСТАВ. Скоро 21 годину Турска чека да се Европа према њој смилује, а ЕУ то избегава, оклева и одлаже пријем. Уместо тога Анкари се нуди тзв. привилеговано партнерство, формула Ангеле Меркел у време када је била кандидат за немачког канцелара. Да ли то становништво од 480 милиона људи из 27 држава ЕУ страхује од 72 милиона Турака, Анадолаца који већ седе на својим коферима? План преговора ЕУ и Турске садржи толико препрека за Анкару да ће бити право чудо ако их Турска све савлада. Ту је и мистериозни и растегљиви параграф да ЕУ мора бити способна за пријем новог члана.

Срећом, нас нема 72 милиона и не седимо сви на коферима...