Вратио торбицу са 4.000 евра

Ниш – Предраг Богићевић (31) је возач аутобуса у Јавном предузећу „Аеродром Ниш”, где ради три године. Пре тога био је у међународној шпедицији. Отресит, увек насмејан. Са супругом Аницом и троје деце (шестомесечним Василијем, трогодишњим Стефаном и петогодишњом Исидором) живи на Пантелеју.

Осим њих, на истом спрату недовршене куће, живе његови родитељи, отац Војислав, ваздухопловни техничар и мајка Саја, пореклом из Мостара. Са њима је сестра и сестрић. Сви у шездесетак квадратних метара стамбеног простора. Предрага опседају новинари. Пре два дана пронашао је торбицу са позамашном сумом новца и личном документацијом Милета Миловановића из Нишке Бање, власника приватне фирме „Термал“.

- Из аутобуса сам видео торбицу насред Улице ваздухопловаца у близини хипермаркета „Вилпро Идеа“, закочио сам и изашао да је покупим. Унутра је било 4.000 евра, 6.000 динара и Милетова лична документација. Уз то, још и печат фирме, платне картице, здравствене књижице деце, књиговодствена меморијска картица, оружани лист, кључеви - од куће, од сефа у банци, препричава за „Политику” Предраг.

Завршио је, каже, смену и дао се у потрагу за Милетом.

- Оно што не желиш себи, не чини другима. Лако је упропастити човека. Вратио сам му торбицу и за мене је то била нормална ствар. На жалост, живимо у таквим временима и не би свако учинио као ја. Надам се, као и многи из моје генерације, бољим временима. Та нада ме држи да не напустим Србију, иако имам отворену понуду за посао у Италији – напомиње Предраг, коме није први пут да у аутобусу затекне ствари заборавних путника.

- Био сам ван себе кад сам схватио да сам изгубио торбицу са комплетном документацијом. На рачуну фирме било је 1,2 милиона динара, а у торбици је била сва документација са платним картицама. Први пут у животу сам попио лек за смирење. Да није било Предрага, фирма би била блокирана. Замислите кроз шта бих морао да прођем - наводи за на ш лист власник Миле Миловановић.

Није, чак, ни био сигуран колико новца има  у торбици. Био је убеђен да је било мање од износа који му је Предраг вратио. Такав је шок доживео!

- Узимао сам неку робу и торбицу сам ставио на кров аутомобила. Ту је и остала, а када сам кренуо, пала је на улицу. Неколико пута сам се враћао и са људима из обезбеђања хипермаркета покушавали смо да установимо тренутак губитка мојих ствари. Камере то нису забележиле - прича Миле.

Предрага је частио, а следи и заједнички породични ручак. Време нису прецизирали, сачекаће да позавршавају већ раније уговорене послове, па да натенане прославе и боље се упознају. Миле, хавалећи Предрагов гест, поручује да само дела чине да се речима верује.