Почињу муке с амброзијом

Најпознатија и најопаснија алергена биљка на свету је Ambrosia artemisiifolia L. (лимунџик, опаш, фазануша, парложна трава, партизанка), а како је концентрација њеног полена највећа у августу и септембру, особама које пате од алергија у овом периоду године је веома тешко. Цвета од јула до октобра, односно до првих јесењих мразева.

Преосетљивост на присуство полена, цветног праха у ваздуху, позната је од давнина. Персијски војсковођа Хиниј  је пре око 2.500 година приликом искрцавања на грчку обалу добио напад кашља и кијања, највероватније због масовног цветања неке медитеранске биљке. Гален је први описао појаву алергије на полене око 120. године наше ере следећим речима: „Постоје људи, који у присуству неког цвећа добијају напад кашља и кијања”.

Стигла с америчким житом

Амброзија је самоникла биљка степско-преријских подручја Северне Америке, али је натурализована широм света. Из Америке је увозом житарица и детелине пренета 1863. године у Европу. Претпоставља се да су ширењу биљке у средњој и источној Европи пресудно допринели успостављање и интензивирање пољопривредне трговине између САД и европских држава, распламсавање Првог и Другог светског рата. Почев од раних осамдесетих година прошлог века, популација амброзије у централној Европи рапидно се шири, нарочито у пољопривредним регионима. Овај феномен делимично се може објаснити преласком с традиционалних ратарских култура (кукуруз, пшеница) на нове (сунцокрет, шећерна репа), јер се семе амброзије веома често може пронаћи као контаминат у семену сунцокрета, с обзиром на припадност истој биљној фамилији.

У последњих тридесетак година у земљама централне и југоисточне Европе постаје доминантни коров, а због велике количине поленовог праха веома угрожава људско здравље.

У западној Европи ни данас није масовна и није се одомаћила, већ лута у разним типовима екосистема, јер због климатских прилика (пре свега, повећане влажности), њени плодови не сазревају у потпуности.

У Србији је амброзија први пут примећена пре 70 година, тј. 1953. године, у Сремским Карловцима, Петроварадину и Новом Саду. Сматра се да је на ове локалитете доспела из Румуније, бродовима који су саобраћали Дунавом. У Румунији, у Карпатској котлини ову врсту први пут запажа мађарски ботаничар Шандор Јаворка 1908. године, у околини Оршаве (румунски део Подунавља). Касније су Сремски Карловци, Петроварадин и Нови Сад постали жариште њеног ширења на територији Војводине. Интересантно је да се у Банату ова биљка појавила релативно касно, тек око 1980. године. Ова биљка расте претежно у низијским пределима, нарочито у Војводини (на читавој територији), Београду и гравитирајућим подручјима, ширећи се на југ долинама река.

Последња експанзија амброзије блиско је повезана с процесом транзиције, када су бројни пољопривредни комбинати и кооперативе социјалистичког типа затворени, а огромни комплекси земље раздељени власницима, који је нису обрађивали, често и годинама. На тај начин су запуштене велике површине некада добро обрађиваног земљишта, које је амброзија лако и брзо колонизовала. Осим тога, изградња нових путева, ауто-путева, трговачких центара допринела је формирању великих површина деградираног земљишта.

Ова једногодишња биљна врста нарасте до висине од 20 до 200 сантиметара. Једна биљка може произвести и преко 160.000 семенки. Семе у земљишту може одржати клијавост чак и до 40 година. Расте и у врло неповољним условима, зато лако постаје доминантни коров.

Код најосетљивијих особа већ од 8 до 20 поленових зрна у метру кубном ваздуха може да изазове јаке алергијске реакције. Само једна биљка амброзије продукује 1–8 милијарди поленових зрна. Тренутно на територији Београда расте 5–10 биљака по сваком становнику.

У еколошком смислу, амброзија је пионирска врста, прилагођена освајању празних еколошких ниша и деградираних земљишта с којих је уклоњена уобичајена вегетација. Сматра се изузетно агресивном и опасним коровом, који је нашао празну еколошку нишу и гостољубиво окружење, јер нема ни животиња које се хране изданцима ове биљке. Ширењу амброзије, такође, изузетно погодује загађење ваздуха.

Упорно сузбијање

Кад је у питању сузбијање амброзије, чаробног штапића нема. Најбоље би било када бисмо могли да почупамо све биљке с кореном. Али то је практично немогуће, зато што амброзија гради јако велике и бројне популације. Биљке не смемо да чупамо голим рукама, већ искључиво рукавицама, јер се сматра да делују и контактно. Други начин уништавања је кошење, али је проблем што се након две недеље после кошења биљке регенеришу. Прво кошење требало би извести до 20. јула, друго до 20. августа, а треће до 20. септембра.

Постоје и хербициди којима се може уништити, али хемијско сузбијање треба спровести под контролом дипломираних инжењера пољопривреде за заштиту биља.