Лексичка ватра језика Милијана Деспотовића

Пожега – Књига „Лексичка ватра језика”, својеврсна повест дугог, свестраног и несвакидашње плодног делања Милијана Деспотовића, објављена је поводом његовог полувековног књижевног стварања и 70. рођендана. То је избор приказа и есеја о Милијановом делу, који је приредила Бранка Ж. Лазић. Иза ове књиге, како ту пише, стоји време, пола века рада бројних критичара на Деспотовићевом делу, а то је вредан књижевно узвраћени труд.

„Естета, хуманиста, лингвиста, песник и уметник, књигољубац и истраживач, рецензент и издавач, оснивач и уредник, приређивач и печатник, књижевни мисионар, археолог који копа по Србији истражујући речи изговорене и неизговорене, селектује и бира слогове, стихове, сликове, умотворије... Милијан има своје ’Пауново перо’ које нас милује лепотом и нежношћу, има свој ’Свитак’ који открива и чува тајне поетских душа.” Ово у тој књизи, у запису „Српски језички археолог”, истиче Момчило Николић.

Истински заљубљеник у писање и писану реч, Деспотовић је у младости ступио у тај изазовни свет и није се ни након пола века уморио. Рођен је 1952. у косјерићком селу Субјелу, живи и ствара у Пожеги. Пише поезију, прозу, афоризме, књижевну и ликовну критику. На 17 језика превођени су његови афоризми, савремена и хаику поезија. Од 1974. објавио је 16 збирки песама, по четири збирке хаику поезије и афоризама, већи број књига есеја и приказа, лексиконе, монографије (о родном Субјелу на 904 стране). Уредник је књижевних новина „Свитак” и првог хаику часописа на српском језику „Паун”, добитник низа признања. У издавачкој радионици „Свитак” приредио је за штампу више стотина књига. Утемељивач је књижевних награда „Момчило Тешић”, „Млади Момчило”, „Хаџи Драган”, „Пауново писмо” и „Мала паприка”. Удружење књижевника Србије, чији је члан од 1989, предложило га је 2008. за доделу посебног признања за врхунски допринос националној култури у Републици Србији.

Многи су критичари писали о Милијановим делима, о чему сведочи садржајна „Лексичка ватра језика”. Рецимо, Душан Говедарица је још 1980. о Деспотовићевој поезији написао: „Песник из Пожеге шкрт је на речима, али мисао му је волшебно широка и медитативна, испуњена истинским доживљајем, раскошна... Сан и јава преплићу се у оним најлепшим додирима.”

Милован Витезовић 1986. поводом Милијанове збирке „Невреме над Субјелом” бележи: „Ове Деспотовићеве песме, које су објавиле ’Књижевне новине’ под уредништвом и препоруком Љубивоја Ршумовића, могу се узети и као позив осталим писцима да што више свог времена посвете русоовском зову завичаја.”

Уз поменуте, о делима неуморног пожешког ствараоца у књизи „Лексичка ватра језика” стоје и прикази и есеји Моме Димића, Радомира Андрића, Жарка Ђуровића, Анђелка Ердељанина, Луке Паљетка, Чедомира Мирковића, Ивана Коларића, Сретена Вујковића, Јагоде Кљајић, Хаџи Драгана Тодоровића, Јевгенија Вјазанцева и низ других, на укупно 650 страна.

„Придружен непосредном духовном језгру већ гласовитих пожешких ’сањара отворених очију’, какви су у првом реду Данилов, Драган Тодоровић или сликар Милан Туцовић, и Милијан Деспотовић је целокупним својим стваралачким опусом спој лирског хроничара свега онога што се може голим чулом прокушати, али и једног трансцеденталног готово заумног осећања свеколиког универзума. То је, уосталом, сасвим у духу хаику поезије, чији је Деспотовић један од најврснијих искушеника на овим просторима”, записао је 1995. године Мома Димић.