Евровизијски хибрид

Није „Дечја песма Евровизије” смишљена у Србији. Одавде се само „хвата прикључак” са, како се то обично каже, развијеним светом, па је генерацији која жури да одрасте пружена прилика за то и једним међународним телевизијским спектаклом.

Прошло је време када су девојчице своју жељу да буду „као велике” иживљавале играјући се маминим ружем за усне и ципелама на високе потпетице. Прошло је, изгледа, и време када је лолита, јунакиња романа Владимира Набокова, деловала скандалозно или саблажњиво. Данашње, по слову закона „млађе малолетнице” – кад учествују на конкурсима лепоте, излазе на модне писте или се појављују на насловницама магазина за мушкарце – више никог не изненађују. Отуд се не треба много чудитини подацима о значајном проценту осмошколаца са већ стеченим сексуалним искуствима или о ширењу тинејџерске проституције, с финијим именом „спонзоруша” за актерке ове појаве.

Јесте, Шекспирова Јулија имала је петнаест година. Јесте, прабабе садашњих тинејџера удавале су се у седамнаестој. Али, животне матрице и обрасци понашања које масовни медији сада нуде и намећу младима не делују баш здраво.

Што се избора за представника Србије на европском певачком такмичењу деце од 12 до 15 година тиче, била је то једна по много чему хибридна приредба. Да је делимично праћена затворених очију, по врсти песама, по мелодијама, текстовима, аранжманима, интерпретацији – сасвим би стварала утисак музичке ревије за одрасле. Да је, опет, повремено гледана без звука, по изгледу нашминканих лица и блајхованих плавуша, по деколтеима појединих извођачица (учествовао је само један дечак), по кореографији која је пратила певање – деловала би као шоу програм одраслих. Графички умеци између најава нумера били су, истина, анимација дечјих цртежа, али су сценографија, лајтшоу и опрема студија били налик „великој Евровизији”.

Ту двојност осетили су, чини се, и организатори и аутори сценарија, па су увели и два водитељска пара, при чему су оба деловала помало извештачено, јер су деца хтела да буду „озбиљна” као одрасли, а одрасли „неозбиљни” као деца. И то што су малишани из „Колибрија” овог пута, у паузи за гласање, певали старе шлагере потврђује да се ово такмичење налази негде између. Вероватно ће се убудуће „Дечја песма Евровизије” све више и профилисати као подстицај онима који више нису или неће да буду деца, односно као припрема за прелазак на професионални терен „Евросонга”.

Дакле, они мали који воле да певају што и велики, ушли су у систем. Уз много куђену емисију ТВ Пинк, отворио им се нови простор на РТС-у. А за праву децу ће се ваљда негде направити нешто попут италијанског „Златног цекина”. Било би то за ТВ публику уживање у непатвореној дечјој љупкости и наивности. Био би то, можда, и начин да се дође до нових дечјих песама, заправо песама за децу. Још увек се најлепше расте само уз старе хитове, уз гласове Предрага Лаковића, Бранка Коцкице, Миће Татића....