Милутин Дедић – дете Универзума

Књига Милутина Дедића (1935-2021) сликара, писца и историчара уметности, “Записи с предумишљајем”, коју је аутор осмислио за живота као дневник, збирку есеја, рефлексија, путописа , на основу своје истоимене  емисије на Радио Београду 2 (књигу су објавили РТС издаваштво и Истина – издавачка установа Епархије далматинске) представљена је на 29. Рашким духовним свечаностима у Галерији КЦ „Градац” у Рашки. Дело је уредио Драган Инђић, а обогаћено је и улепшано Дедићевим цртежима. Иначе, ово је прво представљање „Записа” у Србији, после Дедићевог родног Шибеника и манастира Крка.

О овом издању говорили су Радоман Кањевац, главни и одговорни уредник Радио Београда 2, књижевник Ђорђе Матић, Небојша Грујичић, уредник Издаваштва РТС-а и Бојан Муњин, позоришни критичар и новинар.

Небојша Грујичић нагласио је да је Милутин Дедић сматрао да је заборав највећа казна и да би то избегао грађу је бирао пажљиво и смишљено, отуда и наслов. Он је напоменуо и то да је Милутин дуго био у сенци Арсена Дедића (чија је годишњица смрти посебно споменута сада у Рашки јер је преминуо пре осам година током трајања фестивала) и који је од 60-их година 20. века „направио емотивни пасош једне генерације”, констатовао нову осећајност епохе и града, а спајао је у својој музици традицију француске шансоне, руских бардова и италијанских мајстора. Међутим, Арсен је 1965. године написао песму „Мој брат” и тако се сазнало да има брата.

– Када се Југославија распала, Милутин је живео у Београду. Читав живот је путовао, разговарао са људима, обилазио је манастире, ишао за траговима у времену – додао је Грујичић.

Радоман  Кањевац објаснио је да је било природно да Милутинова књига буде представљена у Шибенику и у манастиру Крка, за који је био посебно везан.

– Њега је занимало село, најпре оно што је вечно – млинови, ветар, камен, Сунце. Нико није обишао толико манастира као Милутин Дедић и текстови у овој књизи говоре о томе. Обожавао је да путује, посебно на исток. Био је жива енциклопедија, био је вешт саговорник поводом сваке теме. Још увек на Београду 2 иду његове емисије – рекао је Кањевац.

Бојан Муњин сместио је Милутина Дедића у простор магије и имагинације Медитерана.

– Са мајчиним млеком попио је такву енергију, желео је то да спасе. Путовање је било задатак његовог живота, а тежио је  вечности и архетипским стварима: камену, песку, вери, и то је чинио са једноставношћу служења. Он је био слуга Универзума, био је спреман да пружи све у замену ни за шта, стасавајући у Тежачкој улици у Шибенику – запазио је Муњин.

После излагања Ђорђа Матића, који је тврдио да је кључно питање везано за Милутина Дедића проблем идентитета и припадности, и да је због тога био трагична личност, створена је креативна дискусија где је Муњин поновио суштинско опредељење Дедићево за слободу, док је Вуле Журић из публике приметио да они који одлазе немају проблем, већ да је одговорност оних од којих се отишло.

“Долазак Срба на територију Угарске и Аустрије није аутоматски значио бољи живот. Види се то и по томе што се већ 1702. године око 1000 српских породица враћа на територију Турске, јер су сматрали да је боље и то него да их покатоличе. Делећи се, Срби су морали помагати аустријске и угарске владаре у борби против Турака. Због тога су их Турци сурово кажњавали. Колико им је живот био тежак показује и запис монаха Нићифора, из манастира Фенек, где стоји да се на пијаци роб могао купити за пет гроша, а во за 15 дуката!”, пише Дедић у овој књизи, која ће имати београдску промоцију првог новембра у Галерији РТС-а, уз изложбу цртежа Милутина Дедића.