Ту су Ђоковић и Дивац, али не Симовић и Ршумовић

Биографски лексикон успешних људи из Србије, виђен са лондонске осматрачнице – наравно, уз помоћ сарадника из Србије – објављује основне податке из професионалне и личне историје појединаца који живе и раде на тлу Србије, независно од тога где су рођени и имају ли осим српског и неко друго држављанство. У неким случајевима презентован је и животопис јунака који претежно бораве у иностранству, али су нашег порекла и бране боје Србије. Ово се нарочито односи на спортисте, а готово да се не примењује на уметнике: има Ђоковића, Дивца и кошаркаша Ђорђевића, али нема Марине Абрамовић.

Код публикација ове врсте у јавности се често оштрије суди о онима који су из разних разлога изостављени него о онима који су заступљени. Такве полемике обично се завршавају закључком да нико није укључен без покрића, а да су неки изостављени грешком или превидом. Сличне приговоре не може да избегне ни ова књига.

За разлику од неких других биографских лексикона, општих и специјализованих, овај опсежни једнотомник укључује само живе ствараоце. Додуше, док се књига штампала, неки су се преселили у сећање, најчешће у Алеју заслужних грађана београдског Новог гробља.

Пошто је Андрић одавно у Пантеону, а Марина Абрамовић дуго живи и ствара ван Србије, почетну страницу испуњава један лекар – Џихан Абазовић, специјалиста ургентне медицине у једној београдској клиници. Рођен је у Улцињу 1982, завршио медицину у Београду. Има богато домаће и страно ортопедско искуство.

Иако је у књизи презентован животопис многих угледних српских лекара, Абазовић је први по критеријуму који је у једној прилици, бранећи се од новинара, појаснио Иво Андрић: пошто му презиме почиње словом које је почетно и у ћирилици и у латиници, његову биографију садрже већ на почетку сви биографски лексикони, па и они који никад нису дошли до последњег слова… „Све друго имате у мојим књигама”, говорио је Андрић, залажући се за принцип да дело објашњава аутора, а не обрнуто.

Абазовић је, дакле, први, а привредник Небојша Жугић последњи представник српске елите у овој књизи. Између њихових биографија налазе се најважнији подаци о животном и професионалном кретању око две хиљаде људи различитог професионалног усмерења. Не би био ни кратак списак оних којих нема. На пример, новинске редакције су се ових дана мучиле тражећи биографије (и фотографије) двојице београдских научника који су битно допринели скоку нашег највећег и најстаријег високошколског училишта у Шангајској листи. Реч је о Петру Сеферовићу са медицине и Драгану Памучару са организационих наука. Из Лондона се њихов учинак није јасно видео.

Нема ни Зорана Кнежевића, истакнутог астронома, који је у међувремену изабран за челника САНУ (Заводов лексикон садржи његову биографију). Али, богато је заступљено десетак редовних чланова Српске академије, међу којима је само једна жена: Матија Бећковић, Душан Ковачевић, Јован Хаџи-Ђокић, Љубомир Максимовић, Љубодраг Димић, Предраг Пешко, Миодраг Табачки, Душица Лечић Тошевски, Зоран Љ. Петровић и Душан Теодоровић. У просеку, укључен је сваки десети члан Академије.

Од више десетина универзитетских наставника и научника, заступљен је малени део. Међу њима нису ректори београдског, новосадског и нишког универзитета, али јесте челник Универзитета у Крагујевцу. Ево те листе научника чије име и дело, према суду оцењивача из Лондона, заслужују да уђу у регистар српске елите: Петар Булат, Ратко Божовић, Лазар Давидовић, Небојша Лалић, Драган Домазет, Владимир Цветковић, Илија Ћосић, Жарко Требјешанин, Мирсад Нуркић, Славиша Орловић, Синиша Дучић, Мирко Кулић, Мирослав Ђорђевић, Петар Ђукић, Владимир Ђукић, Дејан Илић, Зоран Крстић, Драган Лончар, Мирко Милетић, Марјан Новаковић, Марко Царић, Владимир Васић, Марија Здравковић, Гордана Вуњак Новаковић, Зоран Башчаревић, Дарко Танасковић, Срето Танасић, Миодраг Стојковић, Дејан Шошкић, Радан Стојановић, Љубомир Маџар, Владимир Поповић, Милоје М. Ракочевић, Лукас Расулић, Милан Ристовић, Ратко Ристић, Драган Симић, Милован Станишић, Светозар Путник, Јелица Стефановић, Мишко Шуваковић, Урош Шуваковић, Мирјана Радовић, Зоран Радовановић, Светозар Путник, Небојша Савић, Ненад Филиповић…

Знатно је краћа листа писаца и новинара, иако њихова еснафска удружења окупљају на хиљаде чланова. Осим споменутог Бећковића, као релевантни књижевни ствараоци који задовољавају оксфордске критеријуме наводе се (са исцрпним биографијама и фотографијама): Перо Зубац, Владимир Кецмановић, Горан Милашиновић, Бранко Кукић, Миливоје Павловић, Милош Латиновић, Јасминка Петровић, Миомир Петровић, Урош Петровић, Новица Антић, Мирјана Огњановић и Будимир Поточан. Нема истакнутих песника Љубомира Симовића ни Љубивоја Ршумовића, али се наводи један други Ршумовић, привредник Драган. Не спомиње се ни редитељ Вук Ршумовић.

Не обрађују се ни биографије челника Удружења књижевника Србије, ни Српског књижевног друштва али се даје портрет председника Савеза економиста Србије. Нема ни података о председницима два новинска удружења, а од десетак хиљада српских новинара у елиту су сврстани: Слободан Бубњевић, Вања Булић, Саша Озмо, Зоран Стојановић, Милорад Вучелић, Ивона Пантелић, Оља Бећковић, Нино Брајовић, Весна Југовић, Весна Дамјанић, Радојка Николић, Вељко Илић, Маја Николић, Иван Зарић, Небојша Вишковић, Срђан Предојевић и Бошко Јакшић.

Спортиста има неколико десетина – од Александра Атанасијевића до Драгана Џајића.

Музичара је такође поприлично – од браће Теофиловић, преко Горана Бреговића, Жељка Лучића, Снежане Берић, Јадранке Јовановић, до Здравка Чолића, Јелене Томашевић, Бојана Суђића, Биљане Крстић, Лене Ковачевић и Стјепка Гута. Заступљена је и Лепа Брена (под псеудонимом, под Л), као „певачица предузетница”. Предузетника ионако има сијасет, на челу са Богољубом Карићем. Ту су и Душан Бајатовић, Жарко Чигоја, Тахир Ханасовић, Марко Чадеж, Дарко Будеч, Миодраг Бабић и два Костића – Миодраг и Миленко.

Уз Кустурицу, као елитни српски редитељи обрађени су Егон Савин, Горчин Стојановић, Срдан Голубовић, Татјана Мандић Ригонат, Јована Томић и Дејан Зечевић. Глумачких биографија има тридесетак, како из света позоришта, тако и са филма и телевизије. Упадљиво је да, уз знане и незнане, нема Микија Манојловића и Александра Берчека.

Од балетских уметника, обрађен је учинак Константина Костјукова и Ашхен Атаљанц.

Сликара је поприлично – од Станка Зечевића и Радована Трнавца, преко Биљане Цинцаревић и Предрага Баје Лаковића, до Милана Маринковића Цилета, Марка Кусмука, Михаела Милановића и Вука Видора Величковића.

Без обзира на очигледне превиде, и примедбе на повремену неуједначеност критеријума у приступу учеснику српске елите, ова књига остаће као сведочанство духа времена и користан извор биографских и библиографских података о знатном броју прегалаца. Лексикографска издања ионако раде на принципу отвореног дела и неизбежно доживљају допуне и побољшања. Као што је крајем осамнаестог века рекао енглески лексикограф Самјуел Џонсон, упоређујући лексиконе и речнике са часовницима, „И најгори је бољи од никаквог, а од најбољег се не може очекивати да буде сасвим тачан.”