Књига о Фројду

Психијатар и професор Медицинског факултета у Београду Љубомир Ерић објавио је књигу „Сигмунд Фројд: Живот са страхом од смрти (1920-1939)”. Док се у прве две књиге бавио раним и средњим Фројдом, Љубомир Ерић се у овој трећој књизи посвећује позном Фројду. Аутор у новој студији, у издању Архипелага, представља најважније животне и интелектуалне догађаје у последњих двадесет година Фројдовог живота.

Живот познатог психијатра Фројда обележен је драматичним последицама Првог светског рата, великим противречностима које отварају двадесете и тридесете године 20. века, све до одласка у емиграцију после успона нацизма и аншлуса Аустрије Трећем Рајху, а у приватном животу личним губицима и искушењима старости, важним делима и истрајним радом на дефинитивном обликовању психоаналитичке теорије.

„Био је то величанствен закључак једног величанственог живота”, рекао је у посмртном говору Фројдов пријатељ велики писац Штефан Цвајг.

У овом периоду Фројд је кључна фигура психоаналитичке заједнице, док је психоанализа цењена, утицајна и нова психолошка наука. Ерић показује како страх од смрти покреће Фројда да допуни своју психоаналитичку теорију тако што ће у њу, поред питања сексуалности, унети и питање страха од смрти. То отвара велику теоријску прекретницу услед које психологија добија нове садржаје. Увођење нагона смрти у психоаналитичку теорију постало је, како показује Ерић, трајан извор расправа и контроверзи које се на снажан начин обележиле психоаналитичку и уопште интелектуалну заједницу у претходних стотину година.

– Начин како је Фројд увео страх од смрти у психоаналитичку теорију није био очекиван, а још мање уобичајен, ишао је преко свеобухватне промене теорије која је изненадила највећи број психоаналитичара. Они су сматрали да је психоанализа као теорија већ била потпуно уобличена, без потреба да се било шта дода или одузме. Заправо, Фројд је знао да је у теорију неопходно увести агресију, деструкцију, разарање, односно смрт и страх од смрти, јер би без тога психоанализа била непотпуна и не би одговорила на историјски изазов филозофа коју су о људском уму увек размишљали уважавањем дихотомије – ерос насупрот танатосу – пише Љубомир Ерић.