Слушај команданта и плачи у себи

80. ВЕНЕЦИЈА

Венеција, Лидо – Стицајем срећних околности пратим каријеру италијанског редитеља Едоарда де Анђелиса од његових младалачких почетака са кратким филмовима и првим дугометражним са којима се такмичио у Србији на Кустуричином „Кустендорфу”, а боравци на Венецијанском фестивалу током година су ми омогућили приступ и осталим његовим делима укључујући и овом најновијем – „Команданту” са којим је Де Анђелису припала велика част да започне 80. Мостру.

Рођен 1978. године у Напуљу, Де Анђелис је као сценариста и редитељ стрпљиво стигао и до „Переза” (2014) и „Недељиво” (2016), до многих награда, а сада и до високобуџетског филма о херојском чину истините личности – команданту италијанске подморнице из Другог светског рата Салватореу Тодару, који је био у мисији на Атлантику да би заједно са немачким подморницама потапали трговачке бродове који су превозили залихе за савезнике. Тодаро је обезбедио себи место у историји јер је упркос ратној логици спасао из мора 26 белгијских трговачких морнара пошто је потопио њихов брод у октобру 1940. Уместо ратног закона изабрао је закон мора и хуманости...

Ваша међународна каријера је, заправо, почела на „Кустендорфу”?

Да, тако је испало. Био сам на фестивалу Емира Кустурице са својим кратким филмовима „Мистерија и страст Ђина Пићина” и „Момак са плаже” и добио награду, па се вратио после и са дугометражним „Приче о моцарели” и то ми је било од великог значаја и то носим увек у срцу. Када сам био мали волео сам италијанску комедију, а онда сам можда деведесетих година прошлог века када сам одрастао, као филмски стваралац почео да снимам филмове налик италијанским комедијама са мешавином Фелинија и вашим српским механичким лудилом, што постоји и у филмовима Кустурице које много волим. Моји каснији филмови су мало другачији и, ево, тек сада, после овог свог петог дугометражног филма рекао сам себи: „Истина је, можеш да радиш овај посао.”

Пут до те спознаје је био дуг, „Командант” је велики филм епохе и захтевна поморска драма, шта вас је привукло у лику главног јунака Салватореа Тодара?

Људска снага, и веома ме привукла идеја да снимим филм о снази, али не на онај уобичајени филмски начин где се снага приказује кроз насиље или у односу на угњетаване. Тодаро представља важну идеју снаге – снаге појединца који пружа руку беспомоћном. Постојала је и друга тема у вези са питањима која сам себи постављао о томе шта значи бити Италијан. Ми смо нација коју чине људи различитог порекла, али последњих година се појавила идеја да је бити Италијан на неки начин привилегија и идентитет који није отворен за друге. Са тим се не слажем!

У филму командант Тодаро каже белгијском команданту: „Сви ми смо Италијани?”

Да, али он то не каже у буквалном смислу, већ са значењем – сви ми смо људска бића. То не значи „припадам једној нацији, што ме чини другачијим од вас”, већ значи „припадам јединој могућој нацији – људима на планети на којој смо”.

У време када је Тодаро показао људску величину и храброст владао је фашистички лидер Бенито Мусолини, није ли храбро с ваше стране да снимите хероичан филм о човеку који је био у позицији да делује по наређењима Дучеа?

У то време Италија је живела под диктатором и појединци нису имали слободу да се томе супротставе, али је историјска чињеница да се италијанска морнарица заклела на верност краљу, а не Дучеу, и да је тако била прилично анархична као сила која је имала сопствена правила на мору. Тодаро у одређеном тренутку у филму каже: „Кад сам на копну, могу довести у питање моју одлуку, и уклонити ме из команде, али овде на мору ја одлучујем и преузимам одговорност за своје одлуке.” Питам се како је власт инспирисана истим (фашистичким) идејама заборавила хероја попут Тодара, који никада није заборавио правила мора иако је био рат, а живео је под фашистичком диктатуром. То је кратак спој који желим да генеришем.

Тодаро каже подморничарима: „Овде нема Дучеа, нема мајки и нема суза?”

Зато што је он тај који има највећу одговорност за све што се у подморници догађа и њихови животи зависе од његових команди. Ако желиш да сачуваш живот у рискантним ситуацијама, слушај команданта и плачи у себи. У подморници за политичке идеологије места нема, а ни плакања за мајком.

Занимљива је та клаустрофобична атмосфера у подморници, стално ознојена тела и лица морнара, али и начин на који сте показали разлике у њиховом менталитету?

Подморнице из тог периода нису имале ни просторне ни механичке погодности какве ове данашње имају. И зими и лети и на било којој дубини у тадашњим подморницама је било вруће и унутра се нису носиле униформе. Било је изазовно и решити где и како поставити камере у тако уском простору у којем се морнари стално мимоилазе радећи своје дужности. И да, они имају различите менталитете јер долазе из различитих крајева Италије, са различитом традицијом и обичајима, али унутра морају сви бити као један.

Једном сте ми рекли да вас ратни филмови никада нису занимали?

Тачно, нити су ме занимали филмови о подморницама. Заљубио сам се у ову причу због њене универзалности која превазилази контекст рата и подморница. То је тема која дотиче човечанство, јер говоримо о снази и гостопримству. Овај филм није о припадности једној или другој партији, реч је о припадности људском роду, чији су односи регулисани вечним законима. На мору постоји само један закон, да се беспомоћни морају спасити, у ком год режиму да живите. Сазрело је време да се ми људи „скинемо” са својих идеологија и запамтимо да без обзира на политичка уверења постоје одређени људски закони које нико не треба да доводи у питање.

И сценографија у „Команданту” је фасцинантна?

Са сценографом Карминеом Гуерином за екстеријере смо креирали подморнице истих димензија, користећи оригиналне планове из тог доба. Оне су имале 73 метра у дужини и седам метара у ширини, а користили смо 70 тона челика. Све је то изграђено у „Ћинећити” па превезено у Таранто где смо углавном снимали, јер је тамо дом Италијанске подморничке флоте и од њих смо добили огромну подршку. Увек су били уз мене као консултанти, помагали ми на сваком кораку, давали ми савете. За сваку операцију, на броду и ван њега, постоје војни протоколи које треба поштовати и желео сам да то следим.

Зашто сте одабрали Пјерфранческа Фавина за улогу Салватореа Тодара?

Он је велики италијански глумац, делимо истог агента који нас је и повезао, а и обоје смо помало стидљиви при упознавању. Међутим, брзо смо развили јаку везу јер делимо исту дубоко радну етику. Фавино је и изузетно великодушно биће осим што је талентован глумац. Услови снимања су понекад били изузетно тешки, снимали смо у отвореној води са специјалним ефектима таласа који су бацали хиљаде литара воде на глумце, радило се ноћу у децембру, али је Пјерфранческо све беспоговорно издржао, остао на курсу дајући пример осталим глумцима. Као прави командант.

Колико је садашњост одредила причу о нечему што се догодило у прошлости?

Садашњост је и те како релевантна и надам се да ће тема филма подстаћи на размишљање о потреби да се покаже солидарност са другим људским бићима и да се продубе дискусије о овој теми. За мене је снимање филма увек политички чин и некако се надам да ће „Командант” показати онима на политичкој десници да не морате бити левичари да бисте били људи.