Кад миљеница судбине осети њену моћ

Чини ми се да сам Милку Стојановић познавала целог живота, увек је била ту, уз нас, своје пријатеље. Памтила је наше важне датуме, бодрила кад нам је лоше ишло, тешила нас, величала наше успехе и радовала се са нама. Њени рођендани 13. јануара били су празник за све нас, окупљала нас је у свом дому који је личио на њу, прeпун лепих детаља, у свом пространом салону украшеном ружама, радовала се сваком госту, сваком цвету, сваком лепом гесту.

Певала нам је, рецитовала, приређивала модне ревије, радовала се поклонима као дете. Нестрпљиво је очекивала Живана јер је традиционално за Српску нову годину у Народном позоришту одржаван концерт оперских арија, где је и Живан наступао. На крају би увек доводио неколицину својих колега и сви су у њиховој кући настављали да певају, натпевавају се, док их је Живан пратио на гитари а мене радовао певајући наше изворне народне песме и најпознатије руске. Певали бисмо до зоре, Милка би нам увек нешто отплесала, сви бисмо играли, веселили се. Била су то срећна времена, за памћење.

Милка је до краја чувала радозналу девојчицу у себи, радујући се лепоти живота, чудећи се небу и сунцу и звездама, стално окренута космосу, неким далеким планетама. Волела је да чита, била је мој одани читалац и непогрешиво је знала да оцени свако дело. Делиле смо и љубав према сликарству, Милка је пратила ликовну сцену а кућу је красила Загоркиним колажима.

Сада нас је само физички напустила прешавши у неку другу светлост, неку другу димензију, настављајући да нас спаја и греје својим умилним гласом и звонким смехом...

Често је бивала врло искључива, ако нешто или неког није волела отворено је то показивала што је одлика јаких људи. Знала је усред певања да застане и строго опомене бучну публику, људи би се одмах утишали и она би уз осмех настављала са концертом.

Једном приликом док је неколицина оперских певача, приватно већем друштву, певала арије из познатих опера два дечака су почела незадрживо да се смејуље и мешкоље, ненавикнути на ту врсту музике. Милка се најпре љутнула а онда их је одвела у страну и стрпљиво, дуго и исцрпно, врло озбиљно разговарала са њима. Од буке нисам чула шта им је причала али сам по њиховим лицима видела како су полако мењали израз лица, помно је слушајући и учествујући у разговору, климајући главом.

Затим је устала и дошла до нас одраслих а двојица дечака су до краја стрпљиво и са пажњом слушала белканто са радозналим и насмешеним изразима лица. Чинило се да су уживали. Питала сам Милку, касније, шта им је говорила и како је успела. Насмејала се и ставила кажипрст на усне. Тајна, рекла ми је. Схватила сам чаролију, моћ преношења уметности.

Дружиле смо се и ја сам као новинар објавила прегршт текстова о њој, посебно о њеној и Живановој љубави. Волели су се ванвременски, пропратила сам све њихове јубилеје и забележила у свим „Политикиним”, шареним издањима.

Сећам се како сам је са дивљењем гледала док се спремала за фотографисање, а онда би се окренула и шапнула ми: „Смртно га волим.” Живан би се громко насмејао и својим басом запевао: „Волга, Волга...” Певали су заједно, препирали се, бивали љубоморни, стрепели једно за друго, упадали једно другом у реч, и све је то била љубав.

Годинама су заједно изводили реситал посвећен Шаљапину, Живан Срамандић је певао Шаљапинов репертоар, Милка је певала руске песме. Загорка Стојановић, њена рођена сестра, иконоткаља и костимограф израђивала је костиме. Сви смо, увек заједно, све прослављали.

Прву лонг плеј плочу снимила је 1975. са делима Вердија, Пучинија Ђордана, Чилеа а поводом њеног првог компакт-диска 1998. за серију „Велике интерпретације” у издању ПГП РТС, за омот диска, написала сам текст под називом  „Моћ судбине” инспирисана Милкиним чудесним извођењем Вердијеве Елеоноре.

Моћ судбине, Милкина метафора, јер своје најважније странице одсањала је до детаља. Кад неко уђе у сопствени сан на велика врата, заблистала је у Метрополитену, тад заиста постаје миљеник судбине и осети њену моћ. Како је Стивенсон писао: постоји једна врлина без које су све друге јалове, а то је моћ опчињавања, најзначајнија за оперске уметнике. Било је и биће оперских певачица али ниједан глас није опчињавао као Милкин глас. Милка је била и остаће један од грандиозних портрета нашег намученог времена. Подредила је уметност себи али јој је истовремено и служила

Говорила је да није тешко почети али да је врло тешко одржати се, успињала се без падова и промашаја. Милка је одувек знала да ће постати неко. То човек осети. То је моћ судбине. Код ње је, у уметности, све било једноставно и без напора...

Кад је пре десет година Живан преминуо било је логично да ја приредим монографију о њему, заједнички смо то радиле, Милка, Загорка и ја. После Живанове смрти Милка је остала неутешна, жалила је за својом љубави до свог краја. Деценију је провела и даље са нама, својим пријатељима, својом вољеном сестром, међутим стално је по кући проналазила трагове духовног Живановог присуства. Наставио је, као и за живота, да јој оставља поруке по кући, по стварима, по башти. Папириће, смотуљке у облику срца, кончиће, машнице. Остали су повезани.

Причала ми је да је у сновима наставила са њим и додир и реч и осмех. „Смрт не постоји, а самим тим сазнањем страх од ње нестаје. Претворили су се у светлост”, записао је Никола Тесла. Милка Стојановић се придружила свом Живану и сада заједно светле.